Зелени лист у твом џепу

Једном када си се шетала
у џеп твоје хаљине упао је са дрвета лист.
Ниси приметила.

Након три године, облачиш исту хаљину
заборављеду у дну плакара.
И гле, у џепу пронашла си тај лист.

Још увек је зелен.

Цвете мој

 За моју драгу Ивачицу, и њен слатки рођендан, 28.06.2007.

Ти си се у мамин живот
појавила као сунце кроз прозор,
Мало плаво из земље израсло.

Својом лепом главицом малом,
у живот унела радост
и сретна живиш са мамом

Дозволи цвете мој,
да моја мала песма и пољубац
као бубамара-слете на образ твој.

Немој да отвориш очи

Nikada nemoj otvarati oči dok te ljubim.
Drži ih zatvorene do moja ruk aprelazi preko tvog tela
i nemoj nikada, nikada poželeti

makar malo pogledaš dok se gubim u tebi
nemoj ni poželeti da otvoriš oči
dok hiljade trnaca prolazi tvojim telom

Jer ako uh otvoriš, mene neće biti,
ležaćeš sama u krevetu
izgzžvane postelje
otvorenog prozora tvoje sobe…

Лептир, цвет и трн

Моја љубав према теби

ношена је крилима лептира

и цветом руже мирише,

додрнут твојим уснама.

Мој живот је на трну руже

баш те испод твог прозора што расте

и толико се бојим да ти нежну руку не повредим.

и молим ти се, опрости

на лептиру и цвету и трну.

Ја другачије не знам.

Дијаманти на грудима

На грудима да носиш
ниску дијаманата сјајних
што сваки у себи
по једну галаксију крије

И лептирић један на груди
да ти слети

ма`нуо бих руком,
лептирића да отерам.

Дијаманте бацио
Да не кваре лепоту.

Пронашао сам право јутро

Pronasao sam pravo jutro

Pronasao sam jutro
savrseno za mene.
Kažem vam, nije važno
suncano ili tmurno,
čak ni vetar dal duva
il da me sunce sanjivog gnjavi.

Važno jedino je da na nekog mislim,
i da noge u mastu
saplicu mi se.
Kažem vam, stvarno nije važno
kakav je dan
Samo da disem vazduh koji je vetar
iz daleka možda od nje doneo.

Ne brinem da li mokar sam
od kise jutarnje,
kada još lažem sebe da
moj pulover mirise na nju.
i ne dajem pet para na to
da li možda lista ili vene lisce.

Kažem vam pronasao sam
savrseno jutro za mene.
Kada ja sa sobom
i njom u glavi gde poželim,
gde me noge odnesu, odem a kada se vratim,
pitaju me ljudi sto ima se na ulici nisam javio.

Проклетство

Prokletstvo,
veceras sam preturajuci
po fijoci punoj diskova,
na njenom dnu
nasao jdnu lepezu od sandalovine,
Kineku, kupljenu letos na kiosku
na autobuskoj.
Mislio sam da sam je dobro sakrio.
Pored pisma koje ne smem ni da otvorim.
Lepo mirise sandalovina.

Хладан ваздух

Nije mi krivo sto nevidim mesec
nekada ponovo pojavice se meni.
Malo hladnog vazduha mi prija
da mi kaze „Stani, mastas previse“

Дуга боје среће

Precicu sve prepreke
sve teskobe premosti cu
sve ponore preskocicu
da se u oku tvom ogledam.

Ja te volim
jednostavno te volim
i kada stignem stacu
pred dugom boje srece.

Зором, зором

Zorom, zorom
ljubav odlazi
san cili
iz moje glave.

Zorom, zorom
moja ljubav odlazi
u san
nekom drugom.

Zorom, zorom
pakao postaje
iz sna bajnog
odlazim ja.

Vece, vece
cekam te ja
znam da ćeš doći
makar samo u san

Кревет без јастука

Jastuk nije jastuk
kad na njemu nema njenih kosa.
Da me obgrle i uviju
u san kao dete odnesu.

Hiljadama zvezdica
rasulo se njen lik
po sobi mrakom ispunjenoj
u hladnom krevetu bez jastuka.

Sakupljam po mraku
rasute zvezdice
sklapam njen lik pred san.
U krevetu bez jastuka.

Poslednje zvezdice osmeh.
Najsjajnije oci,
Najdivlje kose,
Tu je. Kraj mene je.

Срџба и људи око мене

Beli ce dani ici
i van mojih snova,
a ljudi kraj mene stajati,
prolaziti
i smejati se,
ali ne sa mnom

Vicite i srdite
mrzite i placite
jer imate na koga
i sve vase muke
i jadi ljubavni
malenkost su za mene
Jer ja nemam na koga.

Снег на асфалту

Sneg ima neku posebnu draž na asfaltu.
Zar ne?
Vracas se uvece umorna i nrzi te ceo svet.
Koracas nervozno
a torbica puna besa i brige.
Glava na remenima, ko zna gde i ko zna cijim
Na tvojim ramenima samo brige i umor.
A stiklle samo krckaju nabijen sneg.
Cujes kako puca pod tvojim koracima
bar on
niko i ništa drugo.
Sneg na asfaltu ima neku posebnu draž,
zar ne?

Незнаном брату

Док те гледам,
незнани брате
и сањам сав твој свет недосањани
и мислим на твоје незнане, миле.
Сетим се речи наредника строгог

„Карабин туче
ватром, кундаком и ножем“
и мислим сада и бојим се брате

зашто сти оставио
миле иза себе
и село твоје и арњеве тешке,
због чега си мили
узео пушку?

где је твоје село?
Андалузија, Леон, Кастиља?
И моје је тамо, сигурно крај твог.
Видео сам те можда?
несећам се, брате.

А сестра како нам изгледа?
Плаве ли је, плаче ли, црнка је?
Сигуран сам, заплакаће, брате
Најтежи бол, брата изгубила је.

Док те гледам брате по последњи пут
и следим упутства научена, сурова
сећам се речи, наредника строгог:
„Карабин туче ватром, кундаком и ножем“

На Ебру, Шпанија.
25 Јули 1938.

Човек који је стрељао Гарсија Лорку

У тишини се спремао
у данима прелома,
полако пред зору
још једног погубљења.

рат је већ почео
и многи су пали
а његов задатак
да осигура њихов пад.

Прозивани су многи
имена за заборав
али јено му се учини познатим
Фредерико Гарсија Лорка

сачекао је мирно
групу да изведу
И једног младића смешног
у белом оделу

Када су лешеве закопавали
друг му рече
„То је онај, песник комуњара“
А њему, лично то није ништа значило.

И када је каудиљо
тамо, педесетих
дозволио да се објаве
песме стрељаног песника

Опет ништа му није значило
ни име ни стих
ни лице ни речи
Човеку што је стрељао Гарсија Лорку.