Нежна ноћ

Сањао сам да нежним покретима уклаљам звездани прах са твоје косе.
Био јепун месец и отворен прозор.
Уснула си и лепа, а са усана сам ти купио капљице меда.
Крао сам поспане уздахе нежно додирујући твоје образе.
Мешао сам ти сан и јаву додавао слатко од вишања
у несташан сан.
Ветар је благо дунуо кроз прозор
са чела ти уклонио прамен косе.
Наљутио сам се на ветар
наредио му да ми те не додирује.
Нема права на тебе.

Pro mea amor

Bonus nox,
noctis misericordia of astrum dico vobis
quod diripio tener habitum vestri letifico.

Ingredior cum patesco pes,
permissi tepidus aether estus
in caelum ut vos ingredior

Permissum vestri saeta
permissum mihi habitum suus
dum ego tutela vestri somnium

Permissum mihi basium vestri labiae
ut vos excito sursum -ego mos cado dormio
somnio vos

Poetry And Your name

Your name is my poetry unnwritten.
Each time I heare it
poetry simply dies.
It dies of shame,
not to be able-
to compare itself
to your name.

Pro mea amor

 за моју љубав

Лаку ноћ
милост звезда на починак зове
и јастук нежно милује ти образ.

Ходај боса
нек ти табане греју облаци топли
на небесима што их вечерас походиш.

Косу распусти,
пусти мене да је милујем ноћас
док ти миран сан чувам

Осмех на усне пусти
Када се пробудиш, ја ћу заспати,
да имам шта да сањам.

Сале

Фото радња судбине

 За моју сестру Биљу:

Била сам послом у Њу Орлеансу тог дана. Иако сам желела да мало обиђем град, поподне

ме је у мојој намери спречило мноштво оловних облака.
Шетала сам се старим делом града. Из зграда око мене допирале су мелодиј ен а

емглеском и француском, латино, франко ритмови.
Улица ј ебила пуна туриста, који нису бирали у које ће радњице да улазе.
Када сам помислила да ћу стићи да ухватим такси који би ме вратио у хотел, почео је

невиђени пљусак!
Нисам имала куда. Као и остали туристи, склонила сам се у прву радњу на коју сам нашла.
Брисала сам марамом косу када сам се мало осврнула око себе… Била је то фотографска

радња.
Једна од оних старинских, са мноштвом фотографија по зидовима, без компјутера, и

наравно без радника за пултом….
Мало сам посматрала фотографије, да скратим себи време док не престане пљусак, или док

ме власник не избаци напоље.
Неколико минута је прошло, када се из дна радње, иза застора, појави једна старија

црнкиња.
Иако сам очекивала грдње, зачудо, када ме је погледала, покаса ниску дивних бисерних

зуба…
- Ох… залутали сте, претпостављам- итала ме је мелодичним, дубоким гласом.
- Не… пљусак па сам утрчала да не покисмен….
- Ма нема везе, наставила је…слободно погледајте слике…
Осмехнула сам се помало збуњена, и поново погледала слике које су виселе без неког реда на зидовима.
Биле су то слике срећних људи, парова, породица.
Оно што сам приметила, било ј ето да нико није био сам на фотографији. Увек парове, са или ез деце, са кућним љубимцима и кућама у позадини,или пак покрај неке колибице у планини.
Из размишљања м трже глас црнкиње:
- Судбине људи су веома интересантне. Зар не?
-Судбине- била сма помало збуњена…
- Да… свака фотографија говори о некој судбини зар не? билај евеома орна за разговор.
- Како мислите фотографиеј и судбине?
Видиш- наставила је седајући у плетену фотељу у углу, тик поред мене-
Свако на фотографији жели да покаже нешто лепо, оно што жели да има, кућу, авион, камион…
- Не разумем…
- Видите, фотографија увек показује не нас, него наше жњље. Неко љели да се слика из профила јер је тако лепши, неко целу фигуру, неко поред аутомобила какав жели аима, али сви баш сви показују каква нам је судбина…
Била сам тек сада збуњења.
црнкиња то виде, и устаде. Пришла ми је и готово туторски повела по радњи показујући фотографије.
- Видите, ово су слике судбина. Сваки пар који се сликао, је скуп људских судбина.
- Ево ова фотографија- и показа на насмејани пар како лежи покрај логорске ватрице у неком парку-
Ово двоје су се срели на забави за нову годину. Он је неки директор, а она ј ебила обична девојка која је кувала кафу на првом спрату.

Повела ме је даље:

-Ово је слика једне лепе и срећне породице! Били со заљубљени још у средњој школи. Он је после на факултету имао доста девојака, лудовао и напијао се. Он аг аје чекала код куће,намерно га оставившида се излудује, све се надајући да ће је сде сетити.

завршио ј ефакултет и постао доктор. Судбина га је вукла да једног дана дође у посету родитељима. Ту је сазнао да се његова стара девојка разболела и да је практично на самрти.

Он ју је лечио, али узалуд. Он аједноставно није хтела да се бори. Једном приликом у очајању,рекао јој је:

- Реци шта желиш, све ћу да урадим да ти буде боље. Мораш се борити иначе сви лекови и сво моје знање тинеће помоћи! реци шта да урадим да ти макар вратим осмех н алице!?

- Ожени ме, рекла је.

И он је пристао. венчао их је свештеник, још ј еон лежала у болничкој постељи.

И чудо се десило. Почела је да једе, поправила се и за пар емсеци стала на ноге. Он је био толико одушевљен, да никада није помсилио да се развде од ње! Сада су срећни.

- Погледајте како су лепи заједно. Зар им деца нису слатка. Оно иза њих она велика кућа им је породични дом и ординација…

„Лепа прича“- помислила сам док ме је газдраица водила ка другој фотографији.

- Малена колибица, зар не?
Потврдила сам климањем главе. Наставила је:
ово двоје су одавно били у браку. Нису имали деце, посао, рутина… Удаљили су се једно од другог.
Једног дана, добили су неку награду. „Романтични викенд у планини“
Нису хтели да ису. Али онда је он ненадано добио отказ. Она, да га одобровољи, натерала га је да оду на тај викент. Али када су дошли настало је невреме. олуја. Покидала је телефонске водове, и однела мост н ареци.Били со њох двоје одсечени од света пуних двадесет дана! на срећу имали су доста конзерви хране… И када су спасиоци дошли по њих, затекли су их у кревету поред гомиле отворених конзерви. Срећне и загрљене. У тој колиби тада зачели су своје прво дете….

Морам рећи била сам понесена овим причама.Нисам била сигурна измишља ли црнкиња или говори истину, али није било битно…

Преникула ме је у размишљању:

Желите ли да сликам и вас!?
- Јао, па покисла сам, немам ни намештени шминку… изговарала сам се…
- нема везе, наставила је намештајући велики,старински апарат за сликање- само седите испред и немојте бринути… ја частим!
- Седала сам поласкана и збуњена:
- Да се насмејем? -питала сам више се шалећи. Изненадио ме је њен одговор:
- не, није потребно, само се сместите и пустите да ја обавим све…
Села сам и нисам заиста стигла да се насмешим када је севнуо блиц.
Сигурно сам изгледала ужасно….

- Ето! Готово! Рекла је црнкиња…

Док сам излазила из радње, јер је стала киша, пажњу ми језаокупила слика једног младог пара на некој тераси. Седели су и испијали пиће….

- Ко су ови? упитала сам.
- Дођите нам опет!.
- Нисте чули… желела бих да знам ко су ово двоје?
Она застаде, помало нервозна:
Не знам још. Још се нису упознали, али савршено одговарају једно другом…
Практично ме је изгуривала из радње.
- Нисам разимела, како се нису упознали!? инсистирала сам.
Мало је застала, а онда рекла:
- Још их нисам упознала… знате не могу све постићи! и насмешивши се угурала ми коверат са фотографијом у руке буквално м еизгуравши из радње.
Била сам помало увређена њеним понашање. Али на следећем ћочку сам видела такси и пожурила да га ухватим.
Побегао ми ј еиспред носа.
У досати или из неког беса, узела сам коверат и погледала га.
замало нисам пала у несвест. Моја фотографија…
Била сам насмејана… и имала предивну фризуру… и седела за столом у неком хотелу, загрљена са једним младићем предивних плавих очију….
Из неверице пренуо ме је такси, испрскавши ме водом из баре од главе до пете!
- Улазиле ли или не госпоја? питао ме је возач…
Ушла сам….

Јесен

Некад помислим да доносиш пролеће
у ова тешка јесења попондева.
И мислим да не постоји слика
која може описати лепоу твог осмеха.

Иискру твог ока да скрива
сваки зрак сунца
који се стидљиво појави каткад
у ова тешка јесења послеподна

А знам да да се сунце скрива
и да га нема ових дана
док бежим у сан да те сањам
ових тешких јесењих ноћи…

Две сестре

 мала хорор прича

КУЋА

Било ј екасно лето када сам са својом девојком Џени одлучио да део одмора проведем у једном старом задњу н арубу Ајзлингтона.
Обоје смо били млади и биле су то луде године. Џени ми је била цура, што ј езначило да смо били заједно бар две недеље и да смо имали истог таксисту.. Можете мислити.
Али кажем, како смо били млади уједно смо били и луди. Водили смо љубав васцели дан, опијали се а било је ту и по којо џоинт. Да заборавио сам да вам кажем имали смо истог снабдевача травом. Савршен пар.
Када смо ушли у ту кућу нисам ни слутио колико ће ми то променити живот и то само три ноћи проведене у њој.
Џени је сијала од среће. Она је бил аод оних девојки која никада није крочила два блока даље од своје куће, а и када ју је полиција приводила, било ј ето само до локалне полицијске станице, где су јој у осталом за пултом радили некадашњи другови из разреда.
Сместили су нас у једну од соба куће која ј еприпадала гостима. ту ам имао доста времена да се дивим дугој, коврџавој Џениној коси, слатком осмеху и наравно свим оним осталим што је Бог преко жена подарио у ствари нама- мушкима.
Наравно пропустили смо позив за вечеру и задовољили се са неколико кесица кикирикија и чипса које смо понели у путним торбама, а све то залили, маравно како и доликује млаком кокаколом из конзерве коју сам ја купио на бензинској пумпи н апуту овамо. Девојка није имала да ми врати ситно кусур. Као и увек.
Но, како смо се одморили и заморили одмах након тога, заспали смо.
Нисам лепо спавао. имао сам оне снове којих у ствари и не можете да се ујутру сетите.ваљда је то била прва ноћ, навикавање на страни кревет… ма кога ја лажем? јанисам навикао на сопствени а ни он намене, али зато мом крају већина кевета ме ј епознавала, у осталомкладим се да су познавали иЏени биље него мене.
Било како било, нисам лепо спавао. имао сам осећај да је неко стално улазио у собу. знате оно када сте пијани а мама вам тихо улази у собу да вас не пробуди, да провери да ли њено чедо одзето од алкохола још увек дише? Е, тај осећај.
Извините што ћу запалити цигарету док вам ово причам. Знате како је.
Јутро је почело око десет сати, што је јааако рано за нас двоје. Џени је уз јутарње „добројутро“ успела да погоди моје име из прве, што ме је посебно обрадовало.
Средили смо се истуширали и пошли да обиђемо кућу.
Била је старинска, огромна и лепо сређена. Свуда су били људи, послуга или гости, млади и стари разноразни.

Шетали смо се до једних врата у крају нашег ходника. Била су делимично отворена и наша радозналост је учинила своје. Ушли смо унутра и погледали собу. Билаје то дечија соба, један од оних старинских са дрвеним намештајем, старим бар педесет година. На зиду ј била једна од оних типичних слика „Тужна сека“
Нека девојчица у природи, седи на трави у хаљиници у кецељици и тужног лица гледа у две руже на свом крилу.
Виделисте такве слике? има их свуда, бата плаче,тужна сека, природа птиц еи тако… имате да купите репродукције за мале паре. Знате? , ОК онда!
Елем, Џени је прокоментарисала као и свако женско како јој је жао што је девојчица тужна и како туууужно гледа она два цвета руже у свом крилу
- Мора да је тужна што и цвет има сестрицу а она нема…- рекла је.
Ја сам таман хтео да прокоментаришем са неком лаком псовком женске памети, када нас је у потенцијалној свађи прекинуо глас мушкарца:
- Да, то је Меги, њена породица је поседовала ову кућу. Ниака јој се није остварила жеља да добије секу,како је толико желела, имала је само седам годин акада ј еумрла од шарлаха… то је била смртоносна болест у то време.. Опротисте, ја сам Хејстингс, као она позната битка, ја сам један од батлера у овој кући.
иако нас је маторац изненадио, Џеније била уједно очарана и растужена причом о девојчици која је одувек желела секицу, али ју је никад није дочекала. Како хејстингс наставља, након Мегине смрти, родитељи су заиста добили јошједну девојчицу, али су се убрзо после тога одселили у канаду и нису се враћали, а продали су ово здање за хотел, под условомда се Мегина соба не дира и остави каква је и била.
Мени све ово није било занимљиво, разумете, имао сам двадесет година,доста лове, једну лепу женску са собом и уопшт еме нису занимале тугаљиве приче људи око мене. у осталом, биле су то седамдесете године, тек смо откривали секс и опојне дроге…када смо били трезни, наравно…
Запалићу јошједну цигарету,надам се да вам не смета? Данас је права хајка на нас пушаче…..ето.. да наставим…

Лудовали смо цео дан и цело поподне посебно…Ни сам не знам када смо искапили флашу скоча из торбе… Наравно да на бензинској пумпи нисамкупио само конзерву кака коле.. з акаквог ме ви сматрате!?
Једва смо се довукли да вечерамо нешо ставили у кљунове и вратили се у собу. био сам певише изможден да би радио неке безобразне ствари са Џени…
тешио сам се да је заспала пре мене. ниакд не купујте тако мале флаше скоча, остављају ујутро тешкепоследице… Купите две. Ујутру незнате за себе.

ЧУДНА СТВАР

Следеће јутро био сам пробуђен уз Џенин слатки пољубац!

- Охххх драаааги.. хвала ти, када си само успеода се побудиш рано и купиш ми је?

Сијала је од среће, а ја сам у ствари покушавао да видим обрисе њеног тела под спаваћицом. Она је кажем блистала и играла се са црвеном ужом коју је часмирисала, часмене терала да миришем, час је привијала уз груди. било мије дарго да је срећна и да сам ја зрок иако нисамимао појма о чему прича и како је та ружа доспела у собу. Цело јутро Џени је весело цвркутала носећи свуда са собом ту ружу. Очигледно да је била убеђена да сам јој ј е ја спустио н ајастук покрај главе. Ја сам мислио да је то урадила собарица као знак пажње према гостима. наравно да то нисам рекао него сам је пустио да мисли да см то био ја.

Џени је била заиста очарано овом ружом. Пре подне смо тумарали парком око куће уз њено често бацање мени у научје и њенњ ватрене пољубце, који су поверемено прерастали у физичке насртаје. Нисам се наравно жалио. А ви би сте се као жалили!? Ма немојте!

Ускоро сам приметио да ми је нестало цигарета, па сам се вратио у кућу да из торбе извадим резервен. наравода сам заборавио кључ.Након лакше псовке, таман сам мислио да морам да се поново спуштам низ огромно степениште,па кроз ходник, до врта па да питам Џени да није кључ код ње, а онда поново уназад све то до горе…Али таман када сам се приближио степеницама, приметио сам краичком ока, као да је неко ушао у ону Мегину собу на крају ходника. Учинило ми се да би то могао бити неко одпослуг еод кога бих могао да добијем резервни кључ уз пар разумних новчаница… наравнода вам је до сада јасно да се нисам вратио по обичне цигарете, него по онеод којих се осећате јаако лепо а полиција не мора за њих да зна.

када сам се приближио Мегиној соби,отворио сам врата и унутар релетивномале собе, нисам видео никог. Мора да ме је око преварило. Билај епразна. Погледао сам оком портрет девојчице. Биоје идаље онако досадно-пасторалаа, али ми се учине некако другачији.из чисте досаде, јер сам знао да морам а се вратим до Џени по кључ, пришао сам портрету. могао сам да се закунем да је девојчица гледала у мене, и уопште није била тужна! зашто су је назвали „тужна девојчица“? глупости. једноставно ј егледала у мене нормалним обичним, чак испитивачким погледом, знатижељног детета а руком на крилу држала је једну црвену ружу.

окренуо сам се и направио пар одлучних корака да се удаљим..

Стао сам.како једну ружу? па зар нису биле две?

Вратио сам се и погледао, и заиста билаје само једнаједина цвена ружа, попут он е којом се верује, и сад у врту одушевљава Џени. Јуче сам био пијан и надуван, сигурно ми се учинило. Сигурно је једна црвена ружа постала симбол овог здања па ј еујутро деле гошћама. Сигурно убеђивао сам сам себе док сам силазио.

када сам изишао напоље, приметио самда се време сасвим покварило и да кишасамо што нијепочела

Пришао сам Џени и укратко јој објаснио да сам заборавио кључ.Она је одговорила да је боље да се вратимо у собу поштопљусак само што није почео. И доксмо се пењали оним степеништем, уз осмех као лаку догодовштину препричао сам Џени да сам умислио да сам јуче видео две руже на килу девојчице, нисамни завршио смех када ме је Џени зауставила већ приврху степеништа

- Па и биле су две!

Стао сам као слеђен. на пар тренутака нисам могао ни да мислим, али наступ неког смеха изазваног недостатком опијата у нашимкрвним судовима, омео нас је у туробним мислима… иако сам могао да се кладим да је то био изнуђен смех.

Водили смо љубав док је трајало невреме. бивало је све јаче и јаче и у трнутку када је Џени требала да заспе у мом наручју, тутњало је страшно, Огромне собе ово здања одзвањале су од удара громова. Сетих се да је овоједина већа кућа у околини и да гарант једино она им агромобран на крову који пувлачи све муње у околини.

Џени се тресла у мом наручју. Гром је треснуо у кров куће, и изазвао нестанак струје. Чуо сам из хол акако су неке жене вриснуле…

Нисаммогао да одмах нађемупаљач.тумарали смо у мраку собе коју би која муња осветлила блештаво н атренутаккако какву старинску фотографију.

Џени меје нагазила пар пзта доксмо тражили упаљач. Једва смо га нашли. Ударио ј ејош један гром, јошстрашнији, Џени је вриснула.

Чудном али вишенисам чуо жамор из холам иако самупалио зипо и кренуо пут ходника. Нигд није било никог или ми се тако чинило. Џени је ходала замном. изгледали смо као двој еуротника спремних да некомпрережу врат…ово меје подсетило на Магбет.

УЖАС 

Но нигд живе душе, мигде батријске лампе или свећа. Мореао сам накратко да угасим пламен упаљача јер ме ј еврео метал опекао по прстима. Џеније нервозно прокоментарисала шта се сад глупирам.

како су само повремено муње осветљавале ходник, без да ми светло сопственог упаљача омета вид, приметио сам слабашно светло из мегине собе, где сам помислио да сам видео крајичком ока неку стару петролејку.

-Хајмо, тамо, позвао сам Џени, -Послуга сигурно тамо држи свеће или лампе.

и упутили смо се ка соби иза чијих отшкринутих варат аје допирала св јаснија светлост.

ио сам у праву.У дну собе, на столу тињала је петролејка и обасјавала собу са портретом девојчице.

Ушли смо и Џени и ја да би узели изгледа једини извор светлости у овој кући. Чудно на није било никог, или су се сви скупили у трпезарију.

Ухватио сам петролејку у руку и принео је Џени.

- Видиш – показао сам на портрет- има само једну ружу .

Хтео сам да направим шалу, али када сам бацио поглед ка мојој Џени, видео сам да он адржи ону ружу од јутрој у руци, изгледала је готово иста као ова са слике.

Питао сам Џени зашто ју ј епонела по овоммраку, а она заусти да ми нешто одговори када тресну најјачи гром који сте икада у животу доживели!

ТРАС! и наравно Џенин крик.

Прозор соб есе под ударомветра и гром аотворио, и то толико нагло да ми се петролејка у тренутку угасила! Можете замислити!

Мркли, мркли мрак обузе собу.

Псовао сам и покушавао да по џеповима прнађем упаљач и поново припалим патролејку. Пронашао сам га. и испао ми је на под. Ух!

бауљао сам по поду док ј еневеме напољу беснело и тражио проклети упаљач!

Нашао сам га једва и то праћенЏениним улашеним зановетањем.

Усправивши се,запалио сам петролејку и пошао да затворим прозор. Билој елако, и сада ветар више није улазио у собу.

УХ!

Дакле, затворио сам прозор и окренуо се ка Џени…

Светлост петролејке ју је обасјавала у њеној белој спаваћици Пришао сам јој са утешним осмехомн асвом лицу.

- Ето, видиш иста ружа као твоја на Мегином крилу, рекао сам Џени доксам се окретао ка портрету.

Знате онај осећај када вам се од страха надигну длачице на дупету, па све муња ужаса пренесе до темена? Е, то сам осетио када је мој поглед пао на платно испред мене.

Све је било ту, пејсаж, пољепосутоцвећем…али не и Меги! Слика је напростобила празна! центар слика на којем ј ебиладевојчица, био је.. без девојчице, ни једна ни дв уше, какво цвеће, нема целе девојчице са слике, а била је пре пар секунди ту! Разумене!? Цела једна деовјчица је настала са слике старе педесњет година!?

Ужасно пренеражен, окренуо сам се нагло ка Џени која је стајала као скамењена. Зачудо, није гледала ка празном портрету девојчице… већ преко мог рамена, ,мало удесно,на доле… Била ј ебледа као спаваћица,са скамењеним пиогледом у томправцу,полутоворених уста и вискакоји јој је застао у грлу…

Боже…..

Боже…..

Окренуо сам се ка том ештоје Џени измамлио израз ужаса… полако сам се окренуо… Све више и веше… и тада престаје дапостоји мојсвет….

ту испред мене, обасјана муњама споља, на свега метар од мене,стајала је насмејана девојчица са белом кецељом у руци адржаћи јену црвену ружу….

Ако самимао коју ураслу длаку на телу, сада је исправила.. и отпала од ужаса.

МЕГИ!

Имала је осмех на лицу, нисам могао да веујем. Пролетела је поред мене и у трку, раширила руке ка ужаснутој Џени кој ај евреиснула ужасно који тренутак пре негоштоће јој мала девојчица,кој ај емртва преко педесет година пасти у наручје.

Ударио ј егром таман да прикрије ужасни Џенин врисак. Све је бљеснуло око мене. Пао сам н апод. Осетио ам бол кроз цело тело. како сам пао лицем ка земљи видео дам како ми ј еиз руку испала петролејка, пала на под и разбила се просувши по поду запаљени петролеј. Нисам био сигуран шта се десило. Алисве ме је болело…Полако сам губио свест у запањеној соби… Полако сам се окретао на леђа, суочен са малопређашњим ужасом и ненаданим страховитим болом.

Погледом нисам успеода нађем ни Џени ни девојчицу Меги…иакоје собабила осветљена пожаром.

тада је мојпоглед ухватио портрет на зиду.

Био је то наставак последње сцене која се одиграла предамном, ту у соби…

Није више био празан, а верујте боље да јесте…

На њему била је девојчица,леђима окенута како из свег срца грли Џни која са ужасном, ужасном гримасом страве на лицу покушава да је одгурне од себе…

Девојчица и портерт су украли Џени! Девојка кој аје малопре стојала са мном, појавила се на слици!

ПОСТ СКРИПТУМ

И ту ми престаје свест , са сликом споствене девојке на портрету старом педесет година,и корацима који су се приближавали из ходника.

Остало знате…. пробудио ам се у болници.рекли су ми да сам имао луду срећу и да ме ј еспасло то што сам био припит, па су људи чули како сампијан тумарао сам кућом када је несталострује, гласнопричавши сам са собом, па су пошли ка мом гласу пре него што самсрушио петролејку н аподу Мегине собе.

Пожар су угасили, како кажу и нисам имао тешке повреде. Пар лакших масница и мање опекотине…

Али знате да сам послезавршио овде код вас…

У лудници….

почело је одмах када сам се у постељи болнице распитивао какоје Џени и где је она.никониј езнаода ми објасни и сви су ме сажаљевали мислећиа ми је девојка страдала у пожару. Њихов третман према мени с епроменио чим су се чули за менаџером оне куће.рекао им је….

Да никад није чуо за Џени.Рекао им је да сам дошао сам у кућу, већ поднапи и „под утицајем“.

Да сам стално причао самса собом,да самсекао руже из врта и заправо да су хтели и они да позову полицију те ноћи када сам изазвао пожер…

Знате и колико ми је било потребно да прихватим истину … да сам све ово измислио…две пуне године… целу годину сампровео овде са вама… у „институцији“ и јошгодину дана са најскупљимпроклетим приватним психијатром ког самвиђао бар двапут недељно….

Једва сам се извукао, знате и сами….

Али пажњу ми након дв амесеца од … излечења… привукао наслов у новинама:

„завршено реновирање хостела оштећеног у пожару, позната, неоштећена слика,поново изложена“

Ето… и ова ваша цигарета приближила се крају.. као и моја прича…

Шта сам урадио даље? …

Отишао самназад ан извор мог ужаса…

Билој ечудноколикосам биосмирен… Лекови ваљда….

нико ме ниј епрепознао, а и било је доста људи у реду. Изгледа да је та слика Меги била позната….

Када сам дошао н а редда погледам слику, и на њу бацио поглед, верујте нисамништа осетио…

То није била та слика… Звала се „Две сестре“… На њој је била Меги насмејана са својом старијомсестром. весело су се држале за руке,очигледо вртећи с еу круг… Лице њене старије сестре….

Биле су то очи,усне, лице девојке за коју сам… како ви кажете… умислио да је била моја девојка….

Довиђења сада… ова групна терапија баш исцпљује… чека ме девојка код кола,она ме увек вози овамо и кући…. преузела је бригу оједном распаднутом човеку,какотосамо жена уме…

Хехехееее… не,нећемо нигде ићи на викенд, а и ако одемо, верујте нећемо изаћи из собе…

КРАЈ

Камен и капљица- љубавна прича

Био једном један камен.
Не велики и посебан, али камен. У њега се заљуби кап кише. Наиме та кап је падала свуда по свету, испаравала и у облак се поново дизала.
Камен је био непомичан и остављен сам себи.
када је капљица први пут угледала камен, заљубила се у њега. Одлучила је да на њега капље од сада и занавек. Само на њега.
Камен је једном упита, Зашто си тако досадна, зашто си мене изабрала, има толико пропланака и ливада, зашто н капнеш неки пут у пстињу Сахаре и учиниш добро дело?
- Зато што сам заљубљена у тебе, не интересују ме добра дела. Капаћу на тебе годинама, деценијама, столећима, и то увек на исто место док не дођем до твог срца. Тамо ћу онда да останем заувек.