Приче из волијере

Зовем се Жак.
Мени се то име никада није свиђало, али људи су ми га наденули. Када су ми удељивали храну и смешили ми се, нисам имао замерле што ме тако зову.
Сада сам сувише стар да бих се расправљао са њима око тога. Углавном када сам био млад, викао сам на њих, а они су се или смејали упирући прстом у мене, или викали да ућутим.
Људи су чудни.
Некада је довољно да сам на свом месту и не радим ништа а они гледају у мом правцу и диве ми се.
Моја породица је заиста интересантна. Често пре него што нам дођу гости, припрете ми да се добро понашам и да не лармам превише када нешто хоћу. Онда доведу госте и са осмехом на лицу ме приказују. Гости су увек били задивљени како изгледам, увек су ми прилазили са дозом дивљења и страха. То сам , искрено највише волео. Често су питали да ли смеју да ме додирну, да ли уједам. Наравно да уједам, могу да скршим цео целцати орах, само да ми га дају.
Да, погађате- ја сам папагај. И то ара, велики црвени ара папагај.
Било ми је све интересантно када сам био млад, али ево године су прошле и ја сам остарео. Није ми више онако драго да вриштим када сви се задубе у неку узбудљиву сцену на филму, или да сачекам да сви запу па да вичем као да ми се мачка увукла у волијеру.
Мада, највише сам волео да се притајим, и пустим укућана да приђе близу мене, а онда да из петних жила почнем да вриштим.
Али то је давна прошлост. У ствари моји укућани, Ана и Милан, су преузели моју тачку. Како је време пролазило, почели су да вичу једно на друго.
Нисам разумео зашто. Касније сам видео да је Ана била љубоморна на још једну женку. Видео сам то са неких слика које је некичовек у мантилу донео Ани једно пре подне док је Милан био на послу. Онаа је погледавши добро те слике бризнула у плач. помислио сам да има неке ситне бубице које је грицкају, а и онако ниакда нисам видео Милана да је бишти од вашки. То је знате јако добра ствар!.
Сачекала га је да се врати са посла и са врата почела да виче на њега бацивши му оне слике у лице. Он је викао на њу, а онда је она поново плакала.
Било ме ју је жао. Покушавао сам из волијере тихо да јој певушим, али она је била склупчана на каучу и. чинило ми се није обраћала пажњу на мене. тада сам почео гласније да јој певам. И још мало гласније. Она се страшно наљутила и бацила на мене папучу толико јако да је тресла и волијеру и одвалила вратанца. Уплашио сам се да хоће да уђе у волиејру и да ме задави, па сам левом ногом прихвбатио вратанца и притворио их. Балансирао см тако све док Ана није устала и почела да сакупља своје ствари у неку велику црну пљоснату кутују коју су она и Милан носи ли са сомом на море, да у њој чувају резервно перје. Било је ваљда хладно на мору.
Покупила је све и изашла залупивши врата за собом. Тек тада сам пустио вратанца волијере, и она с еотворише. Бојажљиво сам ступио напоље. Стајао сам пар минута на вратима кавеза. Погледао сам доле и видео оне фотографије расуте по поду. Нисам смео да полетим, бојао сам се да се негде нису сакрили и да мотре на мене. Полако сам се спустио низ волијеру и ступио на под.
Отшетао сам се до фотографија. На њима је био Милан, без свог перја, са неком другом женком, која није била Ана- такође без перја.
Сада схватам. Ана је била љубоморна што Милан њу никад није биштио а овој са слике је и скинуо сво перје!
Значи тога има и код људи… нисмо толико различити….
Милан је касније дошао. Ја сам се брзо узверао у волиеру и притворио поново ногом врата.
Бојао сам се и њега. Питао сам се да ли ће сада када је Ана отишла довести нову женку. Да ли јој је нарасло перје толико брзо колико и њему?
Он је само окретао телефон. Нешто причао. Онда стајао и ћутао . Онда легао. И ћутао.
Јутро ме је дочекало готово раскреченог још увек држећи она проклета врата од волијере.
Милана није било у кући.
Никада га више нисам видео, Ни Ану. После подне, тог дана дошли су неки Миланови и Анини пријатељи и мене и неке ствари изнели из стана.
Био сам неколико дана код њих. Поправили су врата волијере. Онда су ме ујутру покрили чаршавом и изнели. Био сам напољу, па после у некој бучној кутији која се љуљала и брундала а около су се чуле неке сирене.
Унели су ме у неку радњу и оставили.
Била је от радња за кућне љубимце.
заиста срамотно за једну овакву ару какав сам ја! Да делим собу са глупим хрчцима који ме цео дан гледају као кретена са својим малим окицама, и оним рибицама и провидним лонцима које никако да скувају…
Али шта ћеш…
Људи су често долазили да ме обилазе и диве ми се. Било је то лепо! Али, када би погледали малу цедуљицу коју је власник радње налепио на моју волијеру, само би се намрштили и изашли напоље. Након пар недеља, газда је почео попреко да ме гледа. Схватио сам да је то због оне цедуље са неким знаковима. Сакрио сам је узевши је кљункм. Поново ју је написао и поново сам је сакрио. То га је пети-шести пут разљутило да је руком замахнуо да волијери, и таман ју је довољно приближио да сам ка ћапнио кљуном кроз решеттке!
Ха! Тако ти и треба. Вриснуо је и отрчао да завије рану. Таман, када ју је завио, кренуо је на мене са неким штапом. У намери да ме утепа спречила га је муштерија. Односно две.
Једна велика женка и једна мала, готово птичица. Имала је жуто перје у локницама на главици и крупне плаве очи!. Малена се одмах залетела за моју волијеру.
Нешто је викала, али се нисам плашио јер је имала осмах на лицу.н Старија женка, после ћу схватити да јој је то била мајка, стајала је поред ње, све док ме је мала гледала. Онда су отишле.
Питао сам се ко је она. заиста сам се изненадио када је и сутра у исто време дошла да ме види! Шепурио сам се и окретао, певао сам најбоље што сам умео. Газда ме је гледао мрко и вртео главом док је малена скакала од усхићења и пљескала!
То се понављало данима, данима. Увек у исто време, мала и њена мама.
Научио сам да се зове Милица. заволели смо се.
на моју срећу, дошло је топло време и газда је држао отворена врата од радње.
Смислио сам план!
сачекао сам вече и полако, кљуном прегризао жице којима су ми поправили врата волијере. Сада су се поново сама отварала од себе. Задњу жицу сам оставио да се не отворе одмах. Сачекао сам да Милица и мама дођу да ме обиђу. Добио сам кекс овог пута и то ме је учврстило у мојој замисли.
Сачекао сам да изађу. Видео сам да улазе у њихову кутију на точковима. Прегризао сам на брзину последњу жицу. Врата су се отворила. Видео сам а је она кутија на точковима забрундала, као сваки пут када креће. Пуном брзином стуштио сам се уз најјаче махање крилима ка вратима. Газда је иза мене вриснуо! Пролетео сам кроз врата, скренуо и видео како је кутија већ кренула и то убрзаваћући! Из оне брзине, лако ми је било да се ухватим канџама за неке гвоздене решетке на крову кутије. Окренуо сам се и видео газду како нешто виче….
Стигли смо дио Милицине куће. Сакрио сам се испод кутије. Оне су ушле унутра. Остао сам да осматрам и видео на спрату, да се упалило светло и да је Милица отворила прозор. Полетео сам и слетео на ограду терасе. сакрио сам се и сачекао да падне мрак.
Полако сам се попео на Милицин прозор. Мала са златним перјем на глави гледала је помичне слине у кутији. Полако сам ушао. јавио сам јој се тиииихо..
Она се окренула и готово вриснула од среће што ме је видела!
Ту је почело наше право пријатељство. Мада морам да признам да је морала неколико дана да ме крије и храни украденим зрневљем.
Једном, видела ме је њена мама. Викала је на златоперу Милицу, а она је нешто молила маму. Плакала је.
ја сам се полако дошетао дао Милице, попео јој се на раме и приљубио главу уз њену.
Мама је ћутала. Онда је чучнула поред мене и уплакане Милице, и помазила је по златном коврџавом перју. заспали смо, Милица у кревету, ја на њеном узглављу. пробудила нас је лупа на вратима.
Милицина мама носила је и то једва уз помоћ неког мужјака- моју волијеру! Приметио сам да су врата поправљена. Касније сам сазнао да је мужјак Милицин тата.
Мала Милица је вриштала од среће. Мама је само вртела главом. Погледала је ону цедуљу са знаковима коју је газда налепио на моју волијеру, прекрстила се и уздахнула.
Људи у опште уздишу када гледају те цедуље са знаковима…

И тако… сада сам поново у својој волијери и у свом дому. Немам шта више да вам причам… можда о томе да је Милица порасла, једног дана ме однела са све волијером у нови стан. Ту смо живели неколико година са пар њених другарица, а после се вратили у стару кућу. Милица се тада запослила и често носила бели мантил на посао и са посла.
Ја сада красим дневну собу. време чини чуда.
Бећ сам доста стар. милица је нашла себи мужјака, осто са белим мантилом. Почео је да јој расте стома. Све више и више. Стеван, њен мужјак, јесто је бишти и грли натекли стомак….
Питам се шта следи?
Али знате, ја сам само папагај….

Сале

Треперави час

И опет је нова година,
још једна у низу.
и још једном сањам,
да си крај мене, близу.

И доћиће поноћ
тај треперави час,
док другде куцкају чаше
ја бих само да чујем твој глас.

И опет већ свиће,
јутро првог дана
и надам се и молим,
да ми зацели слатка рана.

А верујем
једном, час ће доћи,
више никад, никад
без тебе ни једна ми ноћ

неће проћи.

Сале

Blog Stats 3,000 hits

Јеееее! Свака част људи, вас 3,000 је до сада погледало мој блог. Да, и наравно- ХВААААЛААА!

Треперава светла неонских реклама

мала еротска прича

Трепераво и сиромашно светло неонских реклама пробија се између венецијанера на прозору, бацајући више сенке него светкост на њено наго тело. Соба на петнаестом спрату једног Њујоршког хотела биће освештана њиховом љубави.
Она стоји, несигурна у себе и ово што јој се догађа, рукама прекрштених у брану преко њених груди.
Једре су и бујне и немогуће их је сакрити. Она, то можда и не жели.
Стоји крај кревета, са само свиленом спаваћицом, коју јој је он скинуо са рамена, а сада јој се обавила преко предивно извајаних бокова.

Он стоји у мрачном мутку собе и до њега не допије нити један зрак светлости са прозора. Гаси цигарету и полако излази на светло. Она благо дрхти. Усне јој се померају, нервозно, као да му нешто жели рећи.Прила зи јој посматрајући белину њене пути, коју је немогуће скрити и у мраку собе. Она осећа благу грозницу. Прила зи јој сасвим, приносеци своје усне њеном уху.
Њен уздах тихом испињава собу у тренутку када јој је уснама додирнуо ушну шкољку.
То учини да она склони руке са груди и пусти их да с еослоне на сопствену тежину.
Морала је да га загрли. Макар бојажљиво и око струка.
Да, свесна је да је своје голе груди прислонила на његове. У себи се запитала да ли га боцкају њене укрутеле брадавице?
Није важно, он јој сада љуби врат. Осећа како његове крупне мушке шаке грле јој бокове. Полако, свила јој клизи на доле, низ бутине, откривајући и последње што је желела да он открије.
Грли га свуда по леђима, док јој се тоблина из међуножја шири свуда по телу.
Његови пољупци стижу на њене усне и она се посве предаје, осетивши његову чврстино како је притиска око пупка. Врти јој се у главим а претпоставља и њему док обоје падају на кревет крај прозора на чаршаве који ће бити изгужвани и мокри грлећи тела која ће бити у екстази, знојава, срећна, а потом смирена…
напољу се још виде неонске рекламе а негде на истоку полако почиње нови дан…
Дан започет на петнаестом спрату једног Њујоршког хотела…

Пламен

Опусти се
пусти мене да унесем светло
у тмину око тебе обавијену.

Нека мени паде задатак
да макар један пламичак
у твом животу будем

Не брини, не боли
и обећавам да никада неће болети.
И не може
Можда само осетиш мало топлине око срца.

Загрљај љубави

Прстима ти прелазим кроз косу,
праменови пеку, као огањ живи.
Усне на усне наслоњене
медом их Бог целив`о.

Очи, прелепе, крупне,
пољупцима затварам нежно
На мој образ привијам ти главу,
частим усне твојим вратом и раменом.

Твој врели дах на мом уху
и неке речи што их ни ти не знаш,
укршташ руке мени око врата,
док се губим у твојој топлоти.

Gloria in Excelsis Deo

Празници

Назови празницима
дане пред тобом
што их сам проводиш
у тишини собе.

И нема веће
туге ни казне
од те грозне
тишине у ноћи.

Одседи и то вече
сам у фотељи,
-помисли на неког
ниси узалуд рођен.

Посебно вече

У мраку посебне ноћи
по плавом снегу
јелкица лампи
светлуцају боје

Стојим крај прозора,
гледам и ћутим
нему игру
светлоси предамном.

И долази Божић
још један у низу.

Суза Последњег дана

Последљег дана,
последње године
у добу смака света,
на мом длану остала би кап воде,
Суза коју сам пролио за тобом.

не од туге
не од јада
већ суза из дубине душе
од среће што сам те познавао,
Последњег дана,
Последње године,
у добу смака света.

за моју једину сестру Биљу.

Ближи се Божић

Ближи се Божић,
и ту си поред мене.
У својој лепоти царица,
па рука ка твом лицу сама иде.
и пожелим да те дотирнем
крај ватре на бадње вече
али ми прсти кроз опсену пролазе…
Будим се из сна
без туге на срцу,
да си и опсена,
нашао бих начин да те пољубим…

Јесам ли вам споменуо да се онако бавим и дизајном?

Нисам? Е, па бавим се. Онако више за своју душу. Ево ово су неки од мојих радова:

Један сајт о кулинарству

Лого за фирму која прави фармерке

Фирма за финансијска поравнања

Грађевинска фирма

Последица буђења

Њене очи доносе јутро
у поспани мали град.
Њен осмех посрами сунце
да црвено заруди у зору.

Први јутарњи пољубац,
кафа и чај
од сна топлина тела,
заборав на предстојећи дан.

Сале

Тренутци једноставне среће

Слађа си од тог мачета у твом крилу,
што се врпољи и лено мази
као да мисли „у царству сам небеском“…

И волим да те видим тако једноставно сретну
у радости тренутка, увијеном у топлину.
Као да мислиш „Овом нема краја“

Слатко сањарење

Спавати и сањати
о малој колиби завејаној снегом,
далеко на високој планини.

Љубити и грлити.
Њу.
Бестидно кичасто,
крај ватрице камина,
на поду.

Волети и љубити.
Никада се не пробудити,
Давати и узимати,
никад не пуштати-
Њу.