Тихи снег

Топла соба и дашчани под,
сенке на зиду, враголасте, разигране
твоје тело, наго пред камином
и тада помислих- мој је цео свет

Док тихо, тихо, пада снег

У мом је оку искра, у срцу мир
док те посматрам како сниш.
Ван овога не постоји ништа
спрам овога све је ништа.

Док тихо, тихо, пада снег.

Портрет у огледалу

Свако огледало претвориш у твој портрет,
када се твоје лепо лице у њему одрази
лепота твог лика остане урезана у сребру огледала…

Жалопојка таласима мирне реке

Шетао сам крај реке у смирај дана
што благим таласима мази обалу
разговор сам тихи водио.

Таласи танки, у смирај дана
под руменим зрацима уморног сунца,
јесте ли њено миловали тело,
јесте ли се њеном лепотом играли?

Чека те ли и ви да дође на реку,
чекате ли ноћима и данима дуго?
Јели се и вама на трен јави, додирне вас
и у повечерје отиђе?

Ти си- ја сам

Ја сам твој немир у лаком летњем сну
што ти кроз сан додирне душу и нестане.
Ти си мој сан што ми живот додирну
и никада у заборав да оде не може.

Ја сам глас из далека у вреви града
што ти име зове и у вреву жамора утоне.
Ти си химна мог дана са којом се будим и са којом лежем,
ти си моје добро јутро и моје лаку ноћ.

Успаванка за освајаче

Мирно ми спавајте и бриге ми не брините,
јер стајаћу смирено над вашим костима, и смешићу се
из вашег пепела ни пелин никнути неће,
оно што вам могу обећати сада,
у овом трену горчине,
и веку јада.

Мирно ми спавајте у својој слави бахати,
јер деца вам гроба знати неће
али наше птице хоће вашег меса сласт.
и књиге историје ваша имена познавати неће
већ само имена оних, што вас згромише страшно,
и обећам вам,
док стојим над мојим јадом,
моје ће име у тим књигама писати.

Мирно ми спавајте и бриге немајте
јер стајаћу мирно над вашим костима, и смешићу се.

Јутарњи пољубац

 Драга моја,
ја сам кап парфема иза твог уха
и рани јутрањи сат
сунчаног дана.

Сунчано јутро и плаво небо
попут капи парфема иза мог уха
и још свежи ваздух дана пуног наде
и далеке сирене ретких аутомобила.

Сунце прозорима још уснулих кућа
прве новина на праговима домова.
и прва јутарња мисао у глави,
- Да ли ти иза уха, мој јутарњи пољубац још стоји?

Цинкарење на небу

Питам се,
да ли бих неславно прошао
на капији код светог Петра
кадаби му бог дошапнуо
да те волим?

Не знам, да ли је Бог
толики цинкарош
да кључару раја дошапне
да сам се заљубио у тебе
када нисам смео?

И питам се још,
јесам ли спреман
да ћутке поднесем казну
што лакша је сто пут
но ово време проведено
без тебе?

Поподне над реком

Поподне је,
последњи зраци сунца не знају
да више ниси моја.
Јутрос су они осликавали дан
када сам још мислио
да је мој читав свет.

И посматрам како
наранџасти пламенови
нестају над реком,
а сутра је
први дан без тебе.

Снови који боле

Током пар тренутака када могу да заборавим на тебе
ти дођеш у мој сан и убодеш ме копљем јаве у леђа.
Зашто мораш сурово да ме подсећаш да си ту
кад ниси.

Не разумем зашто мораш да ми украдеш
то мало парче среће, тих пар часова сна,
када ћу ујутру бити сам,
када ујутру нећеш бити ту?

И што сакриваш твој лик за којим жудим,
када већ ми крадеш снове и тераш ме да у њима
трчим за тобом непознатим пределима,
знајући да си ту, предамном негде
а да не не могу стићи?

Дођеш, раниш ме, и онда побегнеш.

Дакле одлучио сам се да направим своју прву збирку песама

Ово је најновија верзија насловне стране. Надам се да вам се свиђа?

http://saletovepesme.wordpress.com/Моја-прва-збирка-песама/ 

Сада сам већ мало порастао:) (али још увек немам име…)

   

Бег у снове

Понекад ми измичеш из руку,
кроз прсте ми клизи измаглица твој лика.
Порматрам дрхтаве шаке
и на њима тражим преостале честице тебе.

У снове све чешће бежим,
трагове јаве, бришем за собом.
Јер у сновима, чврто те држим
из загрљаја не клизиш ми ти.