Reč će te moja povredit iili u nebeske visine podići. Pokrivka za laku noć biti i poljubac za dobro jutro. I svetlo u mračnoj noći i vatrica u studeni samoće Moja će ti reč biti ključ od srca tvog.
Архива за новембар, 2010
Voleo bih da mi Bog oprosti tvoju mladost koju sam ukrao jedne noći ispod nebeskih iskrica, na nebu nad balkanom I neka nam nebesa oproste, to veče neizmerne sreće kada smo zagrljeni spavali na postelji od trave s prekrivačem od zvezda.
Zavejana koliba u planini i teška mećava drveće lomi. Ležali smo na podu kraj kamina, obasjani plamenom vatre, lomili jedno drugo mećavom ljubavi vatru nadsijavali vatrenom strasti. I došla je zora i vatra ugasla, a ležali smo zagrljeni, topli u zavejanoj kolibi, u planini Volela si me strašću žene
Jastuk mi na uvo šapuće tvoje ime, zaboravljeno u slojevima finog perja i mekoći svile. I miris tvoje kose , miris svežih jabuka, miris proplanka Edenskih i gora Sinajskih obuzima moj san. Sanjam kožu mekšu od svile, ruke tople kao julsko sunce – poljupci vreli, zaključani u jastuku.
Ti si na mom dlanu, mali andjeo od paperja. Krila su ti nezna, tanana. Ti si moj andjeo od paperja, dusa ti je od svile satkana, maleni andjeo od paperja dusa ti je zlatom vezena. Ti si maleni andjeo od paperja Za Jecu
U ovoj večeri što skriva zvezde i zov vučice tamu para, dok zvezda nema i meseca tog a ruka hrli nebu bez zvezda. Srce kuca poslednje takte, sonate života što nas okovima veže i posletnji tak vučicin korak beše na svom vratu osećam joj dah.
Ti nisi alhemičara delo, što trikovima i opsenom olovo pretvaraju u zlato. Ono što sija samo na suncu, kad oblaka nema na nebu ni zrno Ti sijaš tami mrkle noći i kad olovnna tama prekrije sunce, Ti mi nisi utega na vratu da me na dno mora života vuče Tvoj sjaj daje mi krila da [...]
