Ponekad se plašim da te dodirnem,
jer ti više nisi san nego java,
bojim se nikada se neću probuditi ni zaspati
već večno ostati s tobom.

Oprosti mi.

Crveno i zlatno
u vatri staljeno,
crvena strast
i sjajno zlato

Plameni crveni
što miluju zlato

Reč će te moja povredit

iili u nebeske visine podići.

Pokrivka za laku noć biti

i poljubac za dobro jutro.

I svetlo u mračnoj noći

i vatrica u studeni samoće

Moja će ti reč biti

ključ od srca tvog.

I neka nam nebesa oproste,
to veče neizmerne sreće
kada smo zagrljeni spavali
na postelji od trave
s prekrivačem od zvezda.

lomili jedno drugo mećavom ljubavi
vatru nadsijavali vatrenom strasti.
I došla je zora i vatra ugasla,
a ležali smo zagrljeni, topli u zavejanoj kolibi,

u planini

Volela si me strašću žene

I miris tvoje kose , miris svežih jabuka, miris proplanka Edenskih i gora Sinajskih

obuzima moj san.

Sanjam kožu mekšu od svile, ruke tople kao julsko sunce

- poljupci vreli, zaključani u jastuku.

Ti si moj andjeo od paperja,
dusa ti je od svile satkana,
maleni andjeo od paperja
dusa ti je zlatom vezena.
Ti si maleni andjeo od paperja

Za Jecu

i zov vučice tamu para,

dok zvezda nema i meseca tog

a ruka hrli nebu bez zvezda.

Srce kuca poslednje takte,

sonate života što nas okovima veže

i posletnji tak vučicin korak beše

na svom vratu osećam joj dah.

Ti sijaš tami mrkle noći
i kad olovnna tama prekrije sunce,
Ti mi nisi utega na vratu
da me na dno mora života vuče
Tvoj sjaj daje mi krila
da se iz mora u nebo vinem.

I kad sunca nestane i nebo tama prekrije
ti ćeš sijati duboko u meni,
poslednja iskra na kraju svemira,
zadnji sjaj umirućeg svemira.

Za Gordanu.

Stojao je godinama,
kako kukavica posle bitke,
jer nije smeo svojoj dragoj da se vrati

Bio je heroj u bitci a kukavica u ljubavi
reče mi dok dmo šetali kraj žita
moj učitelj-čarobnjak.

Jednog jutra spazih čudo,
samo mač, poboden u zemlju i trag kroz žito
što u beskraj vodi.

I svaki put kada sa učenikom prodjem kraj žita
pokažem mu mač u zemlju poboden i kažem:
- Kad u bitku podješ, prvo digneš mač na svoju ljubav.

Sale

Оклопа потамнелог одавно
а оштрице мача пламти сјај,
са стране чујем песму, а у срцу туга
вечерас се један витез вратити неће.

И било би лакше да знам да сам ја тај,
али слутим да нека принцеза далека чека
неког у сјајном оклопу
који данас остаје у пољу.

Сале

Bojim se da te pitam čiji ti osmeh rasteruje mrak
i blago plavetnilo jutra donosi na lice.
Strahujem da saznam čije su ti usne na tvoje prenele
taj zakonetni osmeh u svitanje ovog dana

Predivnu zoru dočekujem sa tobom kraj sebe,
i velikom patnjom u celom svom telu.
Pitam se da li ćeš veče dočekati sa mnom
ili već nekom drugom ova zora sviće.

Sale

To je posebna pahulja,
ne od vode, no od žara sazdana.
Ume da opeče, ako nisi pažljiv
ume da ispari sa tvoje ruke i po ciči zimi
ako nisi dovoljno pažljiv.

Ta pahulja, od vatre sazdana,
samo je tebi namenjena.
Ali ako ljubavi dovoljno nemaš
da joj svakog dana pokloniš na dar
nestaće zauvek i drugom u ruku pasti.

Све што ти желим рећи,
написано је на оних неколико реченица незавршеног писма.
И немој рећи да си сама када сваку ноћ мислим на тебе,
и немој рећи да сам залудан, ја се трудим кад сване да те заборавим.

И опет ће неко рећи да трошим време, или можда да време троши мене,
веруј ја само желим да време, које ми је препстало на овом свету
потрошим на прави начин,

Мислећи на тебе,
желети да те заборавим.

Ни сам не знам шта ми је драже и јаче,
жеља да те видим или жеља да те заборавим?
Све сам ти лепо написао и разјаснио у оном незавршеном писму.
И зашто си ми потребна да могу да заспим у усамљеним ноћима
далеко од тебе

И зашто сви кажу да је нормално да те заборавим како бих покушао
да са неком другом нађем срећу у забораву на најдражи лик.
И зашто ја климам главом и обећавам када знам да ћу кришом гледати твоју слику
негде у парку, далеко од свега,
на обали реке која је исто тако плод моје маште
Као и ти.

Све лепо тамо пише, у оном незавршеном писму.
Све ћеш разумети.
Али нико неће, само једно, моћи да разуме.
Ја сам то незавршено писмо.
То сам ја.