Ma chère Annette.Les plus grands poètes ont inventé des mots, que je ne peux pas décrire à quel point Je t’aime. Je pense toujours que ça ne vaut rien et petits, chacun de mes mots. Par rapport à votre beauté.Et les mots «je t’aime» est peu à décrire ce que je ressens pour toi.
Je respire pour vous. Je vois en vous. Je vis pour toi.
Et votre nom.
– Annette!
Ljubav, to ti je kada piješ kafu a misliš na nju, pa ti dodje slatko, a zaboravio si da staviš šećer.
U tvom pogledu vidim sjaj hiljada zvezda,
u tvom srcu toplinu najjačeg sunca.
tvoj osmeh, tvoja lepota,
najlepše jutro na svetu.
Ponekad se plašim da te dodirnem.
Plašim se da će mi tvoja ljubav opeći srce.
Strahujem da će mi se duša vezati za tvoju,
tako da je nikad otrgnuti neću.
ni kada dodje kraj i krenem za drugom,
moje srce će ostati spojeno sa tvojim
i zaista, toga se bojim.
Bojim se da te dodirnem, ali samo ponekad
i milovanja tvoja kad postanu strast.
bojim se da neću hteti da prestanu
ni kad se u meni upali plamičak za drugom,
bojim se da će mi srce i duša ostati staljeni sa tvojim,
i da će mi sve druge postati nedostižan san.
Ponekad se plašim da te dodirnem,
jer ti više nisi san nego java,
bojim se nikada se neću probuditi ni zaspati
već večno ostati s tobom.
Oprosti mi.
Alhemičar na nebu
uze komad stene.
Na njega stavi grumen zlata
dune vatre plam,
i tako dobi tebe.
Crveno i zlatno
u vatri staljeno,
crvena strast
i sjajno zlato
Plameni crveni
što miluju zlato
Reč će te moja povredit
iili u nebeske visine podići.
Pokrivka za laku noć biti
i poljubac za dobro jutro.
I svetlo u mračnoj noći
i vatrica u studeni samoće
Moja će ti reč biti
ključ od srca tvog.
Voleo bih da mi Bog oprosti
tvoju mladost koju sam ukrao
jedne noći ispod nebeskih iskrica,
na nebu nad balkanom
I neka nam nebesa oproste,
to veče neizmerne sreće
kada smo zagrljeni spavali
na postelji od trave
s prekrivačem od zvezda.
Zavejana koliba u planini
i teška mećava drveće lomi.
Ležali smo na podu kraj kamina,
obasjani plamenom vatre,
lomili jedno drugo mećavom ljubavi
vatru nadsijavali vatrenom strasti.
I došla je zora i vatra ugasla,
a ležali smo zagrljeni, topli u zavejanoj kolibi,
u planini
Volela si me strašću žene
Jastuk mi na uvo šapuće tvoje ime, zaboravljeno u slojevima finog perja i mekoći svile.
I miris tvoje kose , miris svežih jabuka, miris proplanka Edenskih i gora Sinajskih
obuzima moj san.
Sanjam kožu mekšu od svile, ruke tople kao julsko sunce
– poljupci vreli, zaključani u jastuku.
Ti si na mom dlanu,
mali andjeo od paperja.
Krila su ti nezna,
tanana.
Ti si moj andjeo od paperja,
dusa ti je od svile satkana,
maleni andjeo od paperja
dusa ti je zlatom vezena.
Ti si maleni andjeo od paperja
Za Jecu
U ovoj večeri što skriva zvezde
i zov vučice tamu para,
dok zvezda nema i meseca tog
a ruka hrli nebu bez zvezda.
Srce kuca poslednje takte,
sonate života što nas okovima veže
i posletnji tak vučicin korak beše
na svom vratu osećam joj dah.
Ti nisi alhemičara delo,
što trikovima i opsenom
olovo pretvaraju u zlato.
Ono što sija samo na suncu,
kad oblaka nema na nebu ni zrno
Ti sijaš tami mrkle noći
i kad olovnna tama prekrije sunce,
Ti mi nisi utega na vratu
da me na dno mora života vuče
Tvoj sjaj daje mi krila
da se iz mora u nebo vinem.
I kad sunca nestane i nebo tama prekrije
ti ćeš sijati duboko u meni,
poslednja iskra na kraju svemira,
zadnji sjaj umirućeg svemira.
Za Gordanu.
Kada sam bio mali
u žitu je stajao zarđali vitez
oslonjen na svoj mač.
Stojao je godinama,
kako kukavica posle bitke,
jer nije smeo svojoj dragoj da se vrati
Bio je heroj u bitci a kukavica u ljubavi
reče mi dok dmo šetali kraj žita
moj učitelj-čarobnjak.
Jednog jutra spazih čudo,
samo mač, poboden u zemlju i trag kroz žito
što u beskraj vodi.
I svaki put kada sa učenikom prodjem kraj žita
pokažem mu mač u zemlju poboden i kažem:
– Kad u bitku podješ, prvo digneš mač na svoju ljubav.
Sale
Као сваки уморни витез,
пред нову битку оштрим стари мач,
и са оштрице каменом скидам,
последње битке сурови спомен.
Оклопа потамнелог одавно
а оштрице мача пламти сјај,
са стране чујем песму, а у срцу туга
вечерас се један витез вратити неће.
И било би лакше да знам да сам ја тај,
али слутим да нека принцеза далека чека
неког у сјајном оклопу
који данас остаје у пољу.
Када дуне кошава
подигнем руку високо
и остеим како ми твоја косе
клизи кроз прсте.
Јер једино онда
осећам
да си ту,
крај мене.
А ја сам овисник
коме је потребна доза,
да преживи још један дан
без тебе
док при првом пролећном сунцу
приносим усне
грани пуној белих цветића.
Када пољубим нај бељи,
кунем се,
оесетим твоје усне.
Сале
Салетове песме 