Незавршено писмо

Незавршено писмо

Све што ти желим рећи,
написано је на оних неколико реченица незавршеног писма.
И немој рећи да си сама када сваку ноћ мислим на тебе,
и немој рећи да сам залудан, ја се трудим кад сване да те заборавим.

И опет ће неко рећи да трошим време, или можда да време троши мене,
веруј ја само желим да време, које ми је препстало на овом свету
потрошим на прави начин,

Мислећи на тебе,
желети да те заборавим.

Ни сам не знам шта ми је драже и јаче,
жеља да те видим или жеља да те заборавим?
Све сам ти лепо написао и разјаснио у оном незавршеном писму.
И зашто си ми потребна да могу да заспим у усамљеним ноћима
далеко од тебе

И зашто сви кажу да је нормално да те заборавим како бих покушао
да са неком другом нађем срећу у забораву на најдражи лик.
И зашто ја климам главом и обећавам када знам да ћу кришом гледати твоју слику
негде у парку, далеко од свега,
на обали реке која је исто тако плод моје маште
Као и ти.

Све лепо тамо пише, у оном незавршеном писму.
Све ћеш разумети.
Али нико неће, само једно, моћи да разуме.
Ја сам то незавршено писмо.
То сам ја.

Parkić

Za T i S

Parkić

Prolazila je žurno pokraj tog parka svakodnesno proteklih desetak godina, svaki put kada bi išla i vraćala se sa posla. Bio je to omanji parkić na mestu nekadašnje velike garaže srušene za vreme rata. Ruševine su rasčišćene ali gradski oci nikako nisu mogli da se dogovore šta bi tu trebalo da ponikne, pa je priroda vremenom travom i žbunjem ponovo zaposela to parče zemlje. Uskoro pojavili su se ljudi koji su tražili parkić u kome će njihova deca moći bezbrižno da se igraju a da ne brinu da li će podleteti pod kola ili loptama porazbijati nečije prozore.Komunalci su došli, počupali žbunje, posadili drveće i travu, napravili stazice, postavili ljuljaške i klackalice.
Niko nikada nije posebno obraćao pažnju na taj parkić jer je uvek i svima bio usput, a retko kome je bio odredište.
Tako ni ona nije primećivala tu malu oazicu u gotovo samom centru grada. Tako nije ni ona. Žurila je na posao. To joj je bila jedna od retkih važnih stvari u životu. Ne, nije bila jedna od onih modernih „poslovnih žena“ koje zapostavljaju porodicu zarad posla. Naime, niej imala porodicu. Bar ne više. Bila je ludo zaljubljena pre više godina. Volela ga je, ludo, ludo kako to mlada devojka samo i ume. Njena porodica bila je protiv, ali srce se pita. Bio je i on naočit, pametan, lep. Uzeli su se, gotovo tajno. Sreća je trajala dok je trajala. Vreme je prolazilo, ali nisu dobijali dete, On je psotajao sve nervozniji, izbivao je iz kuće, vraćao se kasno, sve češće posrćući od pića. Otišli su kod lekara. Ona niej mogla imati dece. On je to ćutke prihvatio, ali nastavio da se opija, po čitav dan ne dolazeći kući. Nije prošlo ni par godina od kada su se uzeli, a ona je jednog dana nakon žestoke svađe spakovala svoje stvari, i otišla.
Priča kao i mnoge druge, nipočemu posebne. Običan parkić, običan grad, obična životna priča.

I to jutro bilo je obično kada je prolazila pokraj parkića.
Pažnju joj je privukla jedna neobična scena. Straija žena stajala je proed jednog dečačića, gotovo vičući na njega:
- Opet si se dovukao ovamo? Rekla sam ti hiljadu puta da nesmeš da lutaš kuda ti hoćeš! Moraš da me slušaš! Jeli to jasno!?
On je samo stojao pognute glave, ruku skrštenih na ledjima i klimao kao da sve razume.
A bio je mali, svega 5-6 godina, verovatno pola od onoga što je žena vikala nije razumeo.
Zastala je malo da vidi završetak scene.
Ona žena malo grublje je uzela dečačića za ruku i povela ga preko parkića. Vodila ga je žustrim koracima dok je on trčkao onako mali i nizak za njom gotovo posrćući. Prešli su parkić i ulicu i došli di velike zgrade sive fasade, nestavši u njoj.
Nastavila je malo žustrije ka poslu da nadoknadi izgubljeno vreme. Ostavila je u nekoj fijoci u glavi ovu scenu.
Posao je dosadan kao i svaki u kišno prepodne. Došla je pauza. Sedela je u kancelariji i polako se sećala događaja iz parkića.
Majušnog dečačića u trenerci, pognute glave i žene kako viče na njega. Uhvatila je sebe, da mašta o tome kako je ona na njenom mestu. Da li mu je to majka? Sigurno jeste. Posao je počeo da pristiže i ona je gotovo zaboravila taj mali incident.

Prolazili su dani, prošlo je nekoliko nedelja.
Tog dana prolazila je ponovo pored parkića Shvatila je da je proteklim danima stalno pogledom tražila po parkiću onog dečaka. Nesvesno naravno.
Ovog jutra parkić je bio potpuno prazan, čak bez golubova ili nekog pijanca kome bi klupa i nebo bili krevet i pokrivač.
Ali ovog puta tu je bio on. Ponovo. Stojao je ispod jedne jele, naslonjen na dju i pogledom pretraživao okolinu. Zastala je. Bilo je osam sati ujutro. Previše rano za tako malog dečaka da bude sam napolju. Htela je nešto da uradi, da mu priđe, ali trgla se u poslednjem trenutku. Ustuknula je. Okrenula se i nastavila sa hodom. Osvrnula se još jednom i učinilo joj se kao da je dečačić uhvatio njen pogled.
Parkić i dečak u njemu uskoro su nestali.
Sledeće jutro uhvatila je sebe kako se sprema samo da bi prošla kraj parkića Više nije žurila na posao već je žurila da vidi da li je onaj dečak ponovo u parkiću. Više nije razmišljala o poslu već joj je pažnja bila zaokupljena onim dečakom, samim pod jednom jelom u parkiću u rano jutro.
Ni sa kim na poslu nije podelila to iskustvo i svoja razmišljanja.
To je bila tajna za sve.

Niej prošlo ni nekoliko dana i dečak je ponovo bio u parkiću.
Ona kao da je to čekala. Kao da se tome nadala. Kročila je u parkić, po prvi put izmenivši svoju maršrutu posle meseci i godina. Polagano je prilazila dečačiću. Bojala se, ko da će on pobeći poput male divlje zverčice ili poput oni parkovskih veverica.
- Zdravo. Ja sam Ana, rekla je čučnuvši kraj dečačića da bi im oči bile na istoj visini.
On nije menjao izraz lica. Bio je nekako tužno-odsutan:
- Zdravo, rekao je tiho, gotovo nečujno. Sigurno se plašio nepoznate žene.
- A šta ti radiš sam ovako rano u praku?
- Čekam
- Šta čekaš?
- Nešto
U sebi se nasmejala. Tipični dečji odgovori. Želela je da promeni temu.
- Gde stanuješ?
- Tamo- pokaza dečak onu sivkastu zgradu sa druge strane parkića.
- Hoćeš da te odvedem tamo?
On malo slegnu ramenima, otćuta par trenutaka i reča:
- U redu.
Tren pre no što je ona zakoračila prema zgradi, dečačić joj pruži ruku. Niej to očekivala. U stvari i ne seća se da je i kad država malo dete za ruku. To je bio neočekivan i nekako čaroban dogadjaj. Prihvatila je njegovu rukicu. Zaustila je nešto da kaže, ali se predomislila, i laganim koracima povela dečaka ka zgradi.
- Ja sam Ivan, rekao je
- Baš lepo ime.
- Nije.
- Žašto?
- Tako….
Kako su koračali ona je kradomica gledala dečaka. Bio je smiren, ali nekako odsutan. Suviše tužan za svoje godine. Kako su prišli zgradi pojavila se na njenim elikim vratima ona žena koja je vikala na njega kada ga je prvi put zapazial u parku.
Ana se zapitala kako će reagovati.
Zastala je pred prelazak ulice, pogledavši zgradu. Začudaila se. Bila je to državna zgrada. Na njenom govratku pisalo je da je to državna ustanova za decu bez roditelja.
Prišli su stepeništu na ulazu. Ana se osmehnula službeno, gotovo prestrašeno pred onom ženom. Začudo ta žena nije imala onako strog pogled kao prošli put. Uzvratila je osmehom i uhvatila Ivana za ruku:
- Opet ti…. Ivane samo mi problema praviš. …
Dečačić se po prvi put osmehnuo, onako detinej nevino, i samo slegao ramenima. Okrenuo se ka ani i rekao joj:
- Hvala.
Potom je potrčao uz stepenice i nestao u zgradi. Žena, očigledno vaspitačica otpratila ga je pogledom zajedno sa Anom. Okrenula joj se i kao da želi da sve opravda rekla joj:
- Primetila sam Vas da prolazite pokraj parka i posmatrate Ivana kada nam pobegne i otrči tamo.
- Da, znate prolazim na posao svakog jutra i… niej stigla da dovrši kada je vaspitačica prekinu:
- On je fin dečačić znate, ne pravi problema, samo što odluta u taj parkić i…
- Što je to tako loše?
- Niej loše samo po sebi- nastavi vaspitačica- ali to niej dobro po njega… neke stvari jednostavno treba pustiti … a on ne može….
- Koje stvari?
Vaspitačica malo poćuta pa reče Ani, više se ispovedajući:
- Tamo ga je majka ostavila. Bilo je to pre godinu i kusur dana. Jendostavno ga je dovela do prakića pred sirotištem i tamo ga ostavila. Rekla mu je da ide u kupovinu i da je on sačeka i da ne luta ako ona ne dodje baš brzo jer je jutro i mora da sačeka da se otvore radnje.
- Napustila ga je? Tek tako?
- Da. Ostavila u parkiću Od tada stalno gleda u parkić kroz prozor ili otrči da je čeka tamo. Mislim da i on zan da se ona više nikada neće vratiti. Ali čeka. Valjda nekako gaju u sebi nadu… ili je to jedino što ga vezuej za neku majčinsku ljubav i toplinu, ta nada da će se majka vratiti po njega.
Ani se oči napuniše suza. Niej ovo očekivala. Moćda je u sebi duboko želela da se približi tom dečačići, da se upozna sa ženom za koju je mislila da je njegova majka, a ispostavilo se da je vaspitačica u domu za decu bez roditelja. Da se možda i sprijatelji sa njom i…… ali sve, sve ali ovo niej očekivala….
Pozdarvila se sa ženom, šmrcnuvši pred plač. Izgovorila se prohladnim vremenom. Otišla je na posao.

Nije ništa uradila ceo dan. Samo je sedela i odsutno gledala kroz prozor pitavši se da li Ivan sada isto tako odsutno gleda kroz prozor. On je traćio pogledom majku koju više nije imao a ona je pogledom tražila sina kojeg niej imala.
Dva siročeta na svetu.
Prošlo je dva dana od fatalnog susreta u rkiću i ona niej mogla da se smiri. Uzela je godišnji odmor. Počela je da razmišlja po celi dan o dečaku. Na kraju u njoj se iskristalisala misao:
- Želi da ga usvoji.
Ali kako? Da li je to normalno, da li ona može da mu bude majka? Može, valjda… nije to tako strašno. Situirana je ima stan, posao… ali kako sa malim detetom, šta ako mu s epojavi prava majka… da li će on nju, njemu nepoznatu ženu moći da zavoli kao pravu majku?
Pitanja su se množila a ni jedno niej imalo odgovora i sve je to doprinosilo sve većem haosu u njenoj glavi.

Sela je za sto. Uzela je telefon i pozvala svoju prijateljicu advokaticu.
Razgovor je bio dugačak, od odgovaranjam do negodovanja, pa ponovo do prijateljičinog odgovaranja Ane od nejnog nauma.
Ali avaj, uzalud.
Dala je prijateljici za zadatak da pokrene postupak usvojenja. Prijateljica ju je ubedjivalad a to ne ide tek tako,d a je to dugotrajan proces,
- Pa niej to robna kuća da udješ i odabereš dete!
Ali Ana nije slušala. U stavri ona niej želela NEKO dete, niej želela da u opšte USVAJA decu. Oan je samo želela malog Ivana i tačka.
Sve se u njoj probudilo. I proleće i tuga i materinska ljubav.
Otišla je do radnje, nakupovala slatkiša i igračaka. Spakovala je sve u jednu kutiju i poštom poslala na adresu sirotišta.
„Za Ivana“ – „Od tete iz parka“

Nakon par nedelja počeo je postupak. Ubrzan raznim vezama i vezicama, skupim pićima, još skupljim narukvicama i ogrlicama za razne službenice koje ostalom svetu ne bi dozvolile ni da priđe deci za usvajanje- sve u ime dobra te dece.
Prošlo je dva meseca od kada je poslednji put videla Ivana. Psolala mu je nekoliko paketa. Saznala je da ih je dobio. Žena iz Sirotišta i Socijalnog je rekla da ne može da se vidi sa dečakom do završetka postupka…“Nije etički“- rekla je.
Mali Ivan postao je centar Aninog života i pre nego što je sud na savet centra za socijalni rad dodelio Ani dete. Sudskom odlukom postaal je ono što Božjom nije mogla. Majka.
Došla je taksijem.
A sobom je pionela razne pokone za decu iz sirotišta i za malog Ivana.
On je sedeo u kancelariji Direktora.
Začudila se kada je on ustao sa stolice i zagrlio je. Niej ju zaboravio. Bila je malo zatečena tim izlivom nežnosti. Jednostavno, nikada pe ga nije doživela.

Dani, nedelje, meseci su prolazili. Ivan i Ana su se veom alepo slagali. Bio je dobar dečko, Niej pravio problema, uskoro je dobio drugove, pošao u zabavište. Ana je upoznala majke ostale dece, po prvi put s eupoznala sa materinstvom, prvi put paničila zbog visoke temperature, probdela prve noći zbog kašlja, prebolela sa njim male boginje, proplakala operaciju krajnika….

Vreme je prolazilo, došlo vreme za povi razred, zajedničku sliku na kojoj su ona i Ivan sa svojom đačkom torbom na prvi dan škole. Torba veća od njega, on onako sićušan.
Prva tuča u školi, prva petica i prva slaba, prvo „neću da idem danas u školu“ i prvo „ima da ideš k’o bela lala!“
Rastanak sa učiteljem, upoznavanje sa nastavnicima, prvo „Mrze me nastavnici“, prve pohvale na takmičenjima, prva iščašenja ruke na fizičkom- prva mala matura!
Užas pred upis u srednju. Rasprava „Hoću da budem automehaničar!“ i prvi ultimatum „Ićećeš u gimnaziju ili ćeš da kopaš kanale!“,
Prva veliak ljubav, prvo tešenje „naćićeš jednom svoju pravu ljubav“, prvi kec iz Lanskog (da, izabrao je gimnaziju)

Ana se niej ni okrenula a Ivan je bio već mladić. Zreo čovek. Došlo je vrme velike mature. Bio je veseo i razmišljao sa kojom devojkom da ode na matursko veče. Opsedale su ga. Izrastao je u lepog i vedrog mladića za kojeg su se devojke otimale. Bio je vredan učenik, dobar sin.
Došlo je vreme za vojsku.
Po prvi put beće daleko od njega. Bila je tužna, ali i i ponosna. Sve se završilo. Detinjstvo, škola….

Samo nikako iz sebe nije izbacio neku crtu sete kada bi došlo hladno proleće i tmurna jutra.
Nekako pred sam odlazak na odluženej vojnog roka, Ana je primatila da Ivan malo malo pa se iskrade iz svoje sobe u rano jutro i nestane na sat- dva.
Kao svaka moderna majka u ovo mračno moderno doma, zabrinual se da se niej odao kojem poroku pa i onom najgorem.
Nakon desetak iskradanja, odlučila je da ga prati.

Išao je gradom peške, nekih pola sata. Ana je išla za njim porateći ga u stopu.
Zastala je iza jedne kapije kada je videla da Ivan prilazi parkiću ispred sirotišta.
Ivan je zakoračio u parkić i prišao jednoj klupi sevši na nju. Stajala je nemo i posmatrala ga. Bila je beskrajno tužna.
- Još uvek je se seća- pomislila je- još uvek pati za pravom majkom.
Bila je poražena. Sva ova ljubav koju mu j epoklonila ovih godina i godina, bila je bačena. Niej uspela da zameni njegovu majku. Niej ni čudo, nije ga oan rodila, ne može on nju voletti kao pravu majku. A patio je sve ov egodine bez prave majke… ona mu je bila samo zamena… Zaplakala je.
Pogledala je ponovo ka Ivanu koji je sefdeo na klupi u parku prekoputa. Podigao je ruku.
Učinilo joj se… nije, ponovo je podigao ruku i ustao pogledavši u njenom pravcu.
Sad je tek primetila da je u svojoj rasejanosti stajala na trotoaru, izašavši iz svog „skrovišta“ odakle ga je kardomice posmatrala.
Sada je ivan stojao i vidljivo, gotovo razdragano joj mahao, i on začudjen time što je vidi. Mahao je rukom i pozivao da predje ulicu.
Bila je posramljena.
Špijunira vlastito dete… hm… „vlastito“…..
Prešla je ulicu na brzinu obrisavši suze.
Ivan je imao osmeh na licu, malo začudjen, ali osmeh.
- Mama šta ćeš ti ovde!?
- („mama“…)
- Eto… ustala sma ujutro i rekoh da vidim…
- Heheh, pa ti si me pratila do ovde?
- Nisam, ja…
- Zašto mama?
- Znaš……
Ćutala je gledavši u zemlju. On se i dalje smešio, sada već pomalo izaštitnički. Zagrlio ju je.
- Mama… ti plačeš….
- Plačem malo…. eto…
- Zašto mama?
Pogledala ga je plačnim očima i upitala:
- Šta ćeš ti ovde sine? Šta tražiš ovde… KOGA tražiš ovde?
- Pa zar ne znaš mama? Nasmejao se
- Šta sine rekla je plačući
- Pa ti si mene ovde pronašla!

Bilo je to prolećno jutro u jednom običnom gradu. U malom neuglednom parkiću kar kojeg su ljudi žurno odlazili i vraćali sa sa posla, u parkiću koji nikako nije bio poseban i koji nikada i ne bi bio poseban da nije dvoje koji su se u njemu pronašli.

Sale

Da odbolujem sreću

Mislim na tebe sestro moja po srcu,
dišem za tebe u noćima bez meseca i danima bez sunca.
Mislim i kada spavam i kada sam budan na javi koja je teža od košmara.

Znam koje si bitke za mene vodila
i znam da najveću moju bitku biješ, puna sestrinske ljubavi
puna zaštitničke snage.

I zato oprosti ako ti nekad nešto skrivih
i ako rekoh nešto što nisam trebao.
Oprosti na brzopletim rečima i na nepromišljenim delima

A znaj da sestrinsku ljubav nikad izigrati neću,
da tvoje srce nikad strelom neljudskog probosti neću
i tvou dišu uvrediti teškim rečima nikad sve do poslednjeg dana na ovom svetu.

Našli smo se na pustoj poljani što se život zove,
ljubav čista i bezgrešna nam srca i duše spaja.
Veruj u jedno a ja verujem uvek- ti si mi sestra, jer Bog tako kaže.

Sale

Sestrinska ljubav

Преузимање

Преподне у предузећу било је у исчекивању посете новог власника. Досадашњи власник, седео је за у својој канцеларији….у својој досадашњој канцеларији и уређивао последње папире за новог власника који само што није стигао.
Седео је у великој кожној фотељи и сећао се протеклих двадесет година како је са првобитним капиталом изградио ову фирму. Из фијоке узео је огледалце, да још једном намести своју косу која је почела да одаје прве седе…сребрнасте, како је више волео да каже, влати косе.Године стреса и напора учиниле су своје.
Одлучио је пре пола године да прода своју садашњу фирму. Жена му је била десет година млађа од њега, у својим касним тридесетим и још је желела накит, провод и скупоцене ствари.Зато је одлучио да прода фирму, подигне пар кредита и да купи велико имање на коме ће његова жена моћи да приређује велике и скупоцене забаве.
Погелдао је у фијоку покрај огледалца које је спустио натраг. Била је то кутија од махагонија. Отворио ју је. У њој био је највећи дијамант којег је ћовек икада могао да види на не мење скупој огрлици од белог злата…. Видео га је у једном каталогу „Тифанија“ који је његова секретарица листала неки дан…. Однео га је кући и његова млада жена зажелела је баш тај…..
Морао је да подигне кредит… на… милионску своту Долара…. Али то ниеј ни било битно. Кредит је добио као од шале када је показао папире свог предузећа. У банци су били врло љубазни и када су видели власничке папире похитали су да му дају кредит. Заправо био је довољан један кратки телефонски позив шефа експозитуре неком надређеном да му одобре кредит…
Све му је ишло на руку… Сада продаје фирму и купује имање. Имаће довољно за пензију, а договорио се са новим власником да он ипак остане један од шефова у борду директора са позамашном платом која ће му омогућити да врати кредите….
…Ах…. миање…. предивно, пасторално на обали мора али близу града. Дивна Викторијанска кућа са предивним и расјкошним вртом и павиљоном у њему крај малог језерца у којем су лабудови!… Пет милиона Долара!
Права ситница… Агентица за некретнине као да је ово имање сачувала за њега. У банци у којој еј добио кредит, препоручили су му њену фирму за некретнине и нису погрешили! невероватно да за тако мале паре може да се добиеј овакво имање! Биће презадовољан!

А фирму продаје за лепе паре. Таман да покрије дугове и да буде на позитивној нули. Како су он и жена сраћунали, када се све покрије и са новцем од продаје предузћа отплатиће кућу а од плате коју ће добијати у борду директора, враћаће остале дугове и живеће врло солидно!

Његова жена….. била је једна од радница док је он био један од нижих шефова. Сапнђали су се, а онда их је ухватио њен муж, службеник те исте фирме на гомили. Ипак, успео је да нареди обезбеђењу да га савладају и избаце напоље. Сутра му је дао отказ. Жена га је напустила и преселила се код њега. Временом, уз добре кредите ојачао је фирму и постао њен газда….

Сада је време за превремену пензију.

Секретарица је нагло устала када се на вратима појавио купац, нови газда предузећа у пратњи двојице телохранитеља.

Љубазно ју је поздравио и она га је најавила свом газди. телохранитељи су остали на вратима док је он ушао унутра.
Она се вратила сређивању својих папира питајући се да ли ће нови газда њу оставити на овом радном месту, које је добила на сисе и дупе, или ће је вратити у мензу где ју је–хм— „открио“ стари газда.
Изненадила се када се већ кроз десет минута појавио из канцеларије нови газда. Журно и помало дрско и без поздрава са све телохранитељима запутио се ка лифту. Последњи пут му је видела лице, које је сада било замишљено и намргођено док су се врата лифта затварала и лифт их одвозио доле.

Села је назад на столицу и дохватила папире.
Из кабинета њеног газде чуо се гласни пуцањ.
Утрчала је унутра.
Њен врисак испунио је готово сваку канцеларију фриме. Њен газда грудима је лежао преко стола, барица крви је прекривал араусте папире по столу а из десне руке, управо му је, безживотно испао пиштољ……

Ускоро је кроз отворени прозор чула отварање и лупање аутомобилских врата и како се пали мотор и кола одлазе.

………………

Седео је на задњем седишту своје линузине са телохранитељима.
Био је мрзовољан.
Чуо је пуцањ. Затворио је очи лагано спустивши главу. Потом женски врисак.
Готово је.
Коначно је готово.
Наредио је возачу да крене.

…………

Када га је секретарица пустила код њега у канцеларију још увек је имао осмех куртоазности на лицу.
Врата су се затворила за њим.

Стари власник устао је из фотеље да му приђе и поздрави га.
Рука му се зауставила… следила у лету…
„ТИ!?!?!?“…. запрепастио се досадашњи власник.
- Да, ја.
- Ти!?!?
- Седи…..не нагли…..

Обојица су сели. Један за ужасом на лицу а други са неком горчином и сетом.
- Ја сам…. коначно је прозборио нови власник.
…ја сам… препознао си ме одмах?
…. ја.. како… муцао је човек са првим седим длакама у глави насупрот њега.

- Не постављај питања.
Ја ћу говорити.

Последњи пут видели смо се када си ме уз гориле избацио напоље, пре двадесет година. Отео си ми жену, избацио са посла и уз помоћ адвоката одузео сво имање које сам икада имао…ту и не рачунам жену, љубав мог живота… Украо си ми је иза леђа и наслађивао се њоиме док си ми давао разне глупаве задатке да их радим целу ноћ…. ни сам не знам колико је то трајало…
- Човек насупрот њега и даље је са обешеном доњом вилицом и буљавим очима посматрао утвару преко пута себе, човека на ког је готово заборавио, и закога је мислио да је вероватно скончао у некој каљузи, сав одршан и са стомаком пуним метил-алкохолне брље.

- не покушавај да причаш… наставила је „утвара“….. пусти да завршим….
Дакле, узео си ми живот. Чак сте живели у мом стану док ниси купио већи….. дакле ти си ме убио. Узео си ми живот, све до чега ми је било стало. Узео си то на ужашсан покварен начин.
Али ја нисам умро. После месеци и месеци самосажаљења, сакупио сам храбрости да кренем даље… Променио сам име…. вратио се у бизнис… наредних година зарадио сам доста новца… вома пуно новца…. Али то нисам био ја. Био еј то неко други, непознат, чак и мени самом….. Стари „ја“ био је мртав. Убијен… издан и убијен….

- Онда сам се посветио мом убици… теби…. Видео сам да си дошао на високи положај у фирми… преварама и смицалицама, без сумње!
Имао сам новца…. пуно….
Преко једне банке понудио сам твојој фирми повољан кредит. Ти си своје име ставио на тај уговор и пред шефовима си се приказао као „спасилац“ фирме који јој еј донео преко потребни капитал.
Ускоро постао си главни а онда, уз помоћ још једног мог кредита- откупио си целу фирму.
Коначно си био газда. Твоја грабежљивост је била на врхунцу… и поред тога што си ми преотео жену имао си разне афере и везе… па и са овом сисуљом од твоје…секретарице….
Упознао си је у мензи?….. не секирај се….. Један мој агент нашао ју је на улици… проститутка… дао јој је новац и уз помоћ мита запослио у овом предузећу… ту си је… случајно… упознао и поставио прво у свој кревет а онда за твоју секретарицу….

Ускоро си почео да добијаш још повољних кредита, што личних што за фирму.
Кућа…. лепа је зар не? Мислим она са језерцетом и лабудовима!?
….
Извини… запричао сам се…… него јеси ли купио твојој жени онај дијамант?

Уста пренераженог човека за директорским столом, почела су да дрхте…
- Ккк..како ти?

- Остави се тога….. буди човек и допусти да завршим….
Све се дешавало случајно…. ако случај постоји….. један мој човек донео је пошту код твоје секретарице… међу поштом у којој сам ти нудио да купим твоју фирму нашао се и један „Тифанијев“ каталог са предивном и скупоценом дијамантском огрлицом….
Курвица од твоје секретарице загледала се баш у њега…. некако је каталог аншао пут до твог стола… видео си га, а у маси поште си поред моје понуде за куповину фирме видео и писмо моје… пардон „твоје пријатељске“ банке која ти је редовно давала кредите….
И загризао си.
Отишао да дигнеш кедит да жени купиш прескуп дијаман… тамо су те дочекали моји службеници и позвали телефоном чим си им дао папире да си власник, баш ове фирме.
Тада сам дао налог да те убију…. хммм… не стварно… али да ти и дају кредит и упуте те да купиш, врло повољно једно велико имање, са Викторијанском кућом, лабудовима и свим осталим срањима.

…. Ћути… не покушавај да причаш….
Оно имање коеј си видео и на које те одвела агентица… То је МОЈЕ имање… ја тамо живим. Агентица је само једна млада глумина која има светлу будућност предсобом!… има мене за љубавника…..

А ти, потписао си папире за 20 хектара безвредне земље у пустињи. Дао си милионе за нешто што у ствари никад ниси видео „Бели песак“…. то ниеј има куће на плажи….. то је име проклетог имања са трошном кућицом у сред пустаре где температура не пада испод температуре кључања……….

….. Ево ти папири….
-Ја сам власник овог предузећа
- Мени дугујеш укупно 30 милиона долара током двадесет година
- Ја сам власник банака у којима си узимао кредите
- а ово….
ово ти је отказ… виеш не радиш у…. МОЈОЈ фирми! Био си толико охол да се ниси сетио да ставиш у купопродајни уговор клаузулу по којој остајеш на послу после преузимања фирме од стране мене!

У ствари… мојим новцем си од мене позајмио да жени, себи и швалеркама испуњаваш хирове!
Новац који сма ја дао за ово предузеће једва је довољан да покрије дугове предузећа… хехехехеее… према мени самом!

Устао је… пришао је столу. Његов противник, седео је скрхан гледајући у радни сто….
Његов убица, човек кога ј еон отерао и који се вратио из мртвих, ставио је на сто своју актен ташну.
Извадио је из ње једну лепу кутију од махагонија…. истог оног дрвета у коме се налази скупоцена огрлица….
Лагано, његов убица отворио је кутију, окренувши је према њему.
У њој засијао се сребрни пиштољ.
- Размишљао сам да ли да те оставим да се задавиш оном огрлицом коју држиш у фијоци или да те пустим да умреш као човек….

Сломљени човек дограбио је одједном пиштољ, исчупао га из кутије и усмерио у грозоморног човека наспрам себе…..

- Тииии…тиии… животињо!… чекао си оволико времана да ми све зло вратиш и да ме уништиш!… тииии..тииии…
рука са пиштољем му се тресла… ниеј могао да погоди овог човека ни са једва метар растојања…….

- Пссссссттттт… савршено смирено одговорио је нови власник предузећа.. и његовог живота..
- У пиштољу се налази један…само један метак……
… можеш ме убити, али одговараћеш за убиство и остатак живота провести као курва неког или неких или свих затвореника у блоку…..
….. употреби тај метак паметно…… за тебе постоји само један изалаз…..

Стајао је са пиштољем упеереним у човека који је савршено смирено спаковао своју актен ташну, окренуо си и напустио канцеларију затворивши врата за собом…..
Сео је у фотељу…. сузе и зној капали су са његовог лица….
Седео је… чуо је лифт како одлази……
Погледао је ка отвореном прозору… потом ка вратима која ус пре десет минута у његов живот пустиле… оличење смрти…
Ставио је пиштољ на слепоочницу….. Погледао брзим покретом ока све власничке и дужничке папире на столу испред себе, и брзим и одлучним потезом кажипрста ослободио себе.

Напомена уз љубав

Тешко је волети духа поред себе,
жену која се отиснула далеко од тебе,
море које те раздваја од ње
и самоћу која те са свих страна обавија.

Тешко је бити сам а мислити смално на њу,
још је теже бити са другом док у очима те друге
видиш одсјај ока оне праве
како полако те поново баца у самоћу

Тешко је чак и помислити на срећу
када око тебе нема среће ни трун,
и загристи комад хлеба,
када нема никог са тобом ни да се посвађа.

Тешко је волети ону која није крај тебе,
јер је ни опсовати због самоће не можеш,
нити викнути грубу реч на њу,
нити загрлити и уз пољупце опроштај тражити.

А када коначно пожелиш рећи јој грубу реч,
подвикнути мушки и зграбити је чврсто,
она ти кроз прсте исчили и са усана изветри пољубац њен
и све се поново у проклетсво саможе врати.

Зато је љуби док можеш и из загрљаја не пуштај,
вичи, али и за опроштај моли.
Стегни и мази, опсуј и љуби,
Немој је заувек чекати к`о ја.

Жеља

Волео бих да те властитим милујем рукама,
уместо што ти из даљине пишем безвредне песме
кријући ватру што гори у мени
листовима беле, безосећајне хартије.

Желео бих ми поглед, поново ухвати твој,
да видим још једном зашто сам се у твога ока заљубио сјај-
из њега да исплачеш и последњу трунку туге
да ти уснама скинем и последњу сузу са лица.

Понекад и свагда

Понекад улудо се надам
да ћу данас чути твој глас.
А јутро већ добрано прође
дан се нови полако ваља.

И увек чекам то ново сутра,
нови дан да разбије ноћ,
а онда опет, све испочетка
крај сна, још једно јутро.

И свако јутро проверим:
-бол је још ту.

Сале

Smajli

Sedela je pomalo zbunjeno, pomalo nervozno u advokatskoj kancelariji.
Dobila je poziv pre dva dana da dođe jer je pokojnik u svojoj zaostavštini ostavio nešto što je advokat smatrao da treba da pripadne njoj.
Zaintrigirano je posmatrala čitave redove pravnih spia i knjiga koje su uredno bile složene po policama koje su prekrivale sva četiri zida, jedva ostavljajući malo prostora za vrata.
Bilo joj je čudno zbog čega se u opšte i nalazi ovde među memljivim knjigama starog advokata.
Dobro je poznavala pokojnika. Bili su par. Mislim ljubavnici. Pre izvesnog vremena. Pre njene udaje.
Bila je to jedna od onih veza koje na početku izgledaju čarobno i neprolazno, a onda se prekinu i dugo, dugo bole.
I nju je bolelo. Još uvek. Iako je sada bila već udata.
Upoznala ga je pre dve godine, možda malo više. Na gradskoj plaži, na obali reke.
Bio je jedan od onih šmekera koji zaista nemaju neke kvalitetnije fore za prilaženje devojci u bikiniju.
- Tako lepa devojka, a nema tetovažu…
To su bile njegove prve reči, više upućene njenim oblinama koje su se presijavale na suncu.
ona ga je samo pogledala preko naočari za sunce, ležeći potrbuške, i vratila se čežanju, okrnuvši glavu na drugu stranu.
On je bio uporan, iako se ona trudila da se pravi da je zaspala na suncu ili da ga bar kulira.
On je eo pored nje i počeo da nabraja male slatke tetovažice koje bi, makar on voleo da vidi na njoj.
U nekom trenutku postalo joj je malo smešto pošto je on završio sa nabrajanjem terodaktila, gmizavaca, anđelćića, poruka „Volim mamu“, „Uspomena iz vojske“ i sličnih koje bi po njemu krasile njeno telo.
- Dobro, makar mali, bedni zanemarljivi smajli!
Njen blagi osmeh mu je dao neviđeni podstrek.
- Dakle smajli! A gde bi najlepše pasovao, na ovako lepom telu… pa gde ne bi!?
Okrenula se tada bial ka njemu i po prvi put ga izistinski pogledala u oči. Njega su očarale njene zelene oči i crna kosa….
Nakon lakog razgovora iz zeza su se dogovorili da joj on kupi u knjižari dok se budu zajedno vraćali do centra onu malu tetovažicu za smajlijem. Malu običnu žutu. Sa smajlijem.
tako je i bilo. Kratki veseli razgovor i on je kupio jednog smajlija….
- Dobro istrljaću ti ga na rame, da me ne bi opet izguravala ignorisanjem, ako bih predložio drugo neko mesto!
Obo je su se nasmejali i on je istrljao smajlija na njeno golo rame…. ostavivši čvršći, pa opet nežan stisan na njenoj nadlaktici… dovoljno dugo da im se pogeldi sretnu… malo zadrže jedan na drugome, i da ona skrene njen. Ćutke.
To je bio trenutak u kojem su se zaljubili.
Uskedilo je piće, razmena telefona….
I kako biva…. zaljubili se
- Oprostite što sam vas ostavio da čekate gospodjice- banuo je advokat u kancelariju prekinuvši je u sećanjima
- Gospodjo, ispravila ga je, više ga kažnjavajući odsečnim tonom zbog tog nenadanog prekida.
- Dospodjo, izvinjavam se- ispravio se stari advokat prilazeći joj i rukujući se sa njom.
- Bojim se da niste imali poseban razlog da dolazite… na kraju krajeva mogli smo vam poštom to dostaviti- nastavio je- ali ljudi iz bolnice u kojoj je proveo poslednje mesece su insistirali da vam predao svesku kako se ne bi slučajno izgubila u pošti…. sedite, oprostite još jednom, moram da je pronadjem po fijokama…
Ona je ponovo sela i za tren se vratial u nedavnu prošlost.
tako su se zaljubili, počeli da se viđaju i jednog kišnog popodneva, utrčali u njegov stan, istuširani toplom letnjom kišom…..odeća je sklizla sa njih, a krevetski čaršavi ubrzo obavijali njihova naga tela u pokretu i grčevima….
Voleli su se skoro svaki dan. Trajalo je mesecima….
Sve do jednog jesenjeg dana kada ju je nazvao telefonom i nekekvim drgtavim glasom rekao da mora da prekine sa njom. Niej naveo neke razloge. Čutao je uglavnom, mada sada, kada dobro razmisli mogla se zakleti da je čula njegov jecaj preko telefona… Ali bila je odveć povredjena i besna da bi o njemu mislila.
Oselila se iz grada nakon mesec dana koji je provela dežurajući pored telefona za slučaj da joj se ponovo jai… ali nikad nije.
Odselila se, ponovo zaljubila, i udala… rodila dete….
Isada sedi u kancelariji starog advokada očekujući neku svesku od svog nekadašnjeg ljubavnika…dečka… ljubavi…
Očekivala je da je u toj svesci objašnjenje za dane tuge i užasa koji joj je priredio….
- Evo izvolite svesku…. pošao je advokat kanjoj noseći najobičniju svesku sa dečjim motivima…. Nemojte se uzdati, ja nisam ništa razumeo kada sma je video…. znate valjda to tako ide sa neizlećivim pacijentima…
- Neizlečivim pacijentima? – upitala je
- Niste znali? Pa pokojnik je oboleo od leukemije… zadnje nedelje je provodio pod dejstvom morfijuma…. verovatno je tada to i uradio….
- Oh… nisam znala….. leukemija?
- Da, gadna bolest. Posebno za mladog čoveka….
- Rekli ste da je TO uradio?
- Da sveska… evo, pogledajte i nemojte se čuditi….
Advokat joj je predao svesku i ona je sela da je pogleda.
Otvorila je prvu stranu.
Od početka do kraja listam bila je ispunjena sa uredno nacrtanim, malim običnim, kružnim smajlićima.
Po sedam u svakom redu.
I tako čitave strane….
Kada je malo bolje pogledala, primetila je da su smajlići kako se dalje odmicale strane, sve nepravilniji, jajasti, pa krompirasti, okice su im bile traljavo stavljane tačke, osmeh iskrivljen… potom su pojedinima falili nosevi, pa jedno oko…
- Znate ako se pitate za to u svesci, rerkli su mi ljudi koji su bili pokraj njega da je to uticaj morfijuma…. daje se protiv bolova, ali iskrivljuje precepciju svesti i gubi se koncentracija…..
Drhtalo je nešto u njoj.
Sve više. Razumela je šta ovo znači i zašto smajlić i zašto sveska da se preda njoj.
nakon dvadesetak strana, deformisani smajliji su prestali.
Ostao je samo beli papir sveske na linije.
Pogeldala je u starog advokata koji je sedeo za svojim radnim stolom.
On kao da je očekivao njen pogled:
- Okenite zadnju stranu….
Okrenula je. Preko cele zadnje strane bio je jednostavan, ali dopadljiv crtež devojke koja se sunča na plaži pokraj reke. Ležala je potrbuške, glave okrenute u stranu.Na njenom ramenu bila je mala tetovaža u obliku smajlija.
- To su mu našli u rukama kada je… ovaj, hoću reći u jdnoj ruci mu je bila sveska a u drugoj olovka….
Njene oči su se napunile suzama.
Stari advokat ju je ispratio do vrata naručivši joj taksi koji se upravo zaustavljao pred vratima njegove kancelarije.
- Malo je to čudno… to za crtež… daniam je bio skoro stalkno u morfijumskoj komi… nikom nije jasno kako je mogao da nacrta taj crtež…
Ona je pogeldala advokata, već gotovo plačući, ali pogled joj je bio skriven ispod naočara za sunce.
- Ali kažu da je imao osmeh na licu kada su ustanovili da je umro….- završio je stari advokat.
Ona je ušla u taksi i otišla svom domu i porodici.
Sveska je završila u njenom privatnom sefu u vili. Nikada je nikom nije pokazala iako su prošle godine, decenije od tog dana u kancelariji starog advokata.
Saznala je preko nekog poznanika da je on prekinuo sa njim tog dana kada je saznao da je bolestan. njegov rodjak joj je rekao da je to bila njegova želja, da je spase na tako surov način muka i patnjr koje bi proživljavala uz njega.
Ona sama nije znala koje patnje bi joj bile veće. Više niej ni bilo važno.
Jednu stvar du primećivali posetioci njenog doma.
A to je mali uramljen crtež žene koja se sunča potrbuške na obali reke. Nacrtan je bio na hartiji iz novina, i nalazio se na zidu baš nasuprot njenog radnog stola, za kojim je ona, spisateljica ljubavnih romana sa srećnim i ponekim tužnim svršetkom sedela i pisala….

Sale

Опасности љубави

Волети тебе
то је тражити људско у звери,
и заволети је због тога,
трагати за зрнецетом злата
у реци коај једва воде има,
садити вавилонске вртове у пустињи
и од анђела украсти перо,
кад ми слети на раме,

Волети тебе, опасно је, сулудо и предивно…

Потреба

Волим те,
косу, груди и струк.
И желим те,
заносну, секси и ватрену.

И требам те,
да те будим и спуштам у сан,
да те носим до неба и назад,
још један да прегурам дан.

Нјахрабрији човек

Нема храбријег човека
до онога који који јутро чека
са именом жене у срцу,
која је далеко од њега.

И смелијег од оног што на починак иде
не стрепећи од сутрашњице
јер последње што на уснама пред сан му беше-
њено слатко име.

Нити тужнијег од њега кад ујутро прогледа
јастук крај себе не изгужван,
и очи затвори да плакао не би,
што она није крај њега.

Љубав и нова ноћ

Твоје руке осећам у мраку самоће око мене
док последњи зрак нестаје са хоризонта.
И долази љубав а ни месец се није појавио.

Желео бих поново да видим сребро месечине
на твом прелепом лицу.
И одсјај у оку што гаси звезда сјај.

Кућа из снова 2

<a href=“    

    

    

   „>

Svadba bez Darinke

Моја сека Биља је поставила ову причу. Предивна је и дирнула ме је у срце.

(Potresna prica o neprolaznoj ljubavi dvoje mladih iz jednog sela u Macvi (preskocila bih imena osim njenog, jer porodica o cijem muskom pretku i junaku ove price je reč, i danas postoji, i vrlo je uticajna u ovom kraju i u ovom vremenu)!

На небу, све љубави су срећне...

Bila je prelepa a siromasna. Otac alkoholicar, preke naravi. Vise je gladovala nego bila sita, vise nadnicila nego sto je radila na svom zapustenom malom imanju, ali se nikad nije zalila. Maljiva, smerna, dovijala se na sve nacine da ublazi ocev nehat i porok.

Procula se po Macvi po lepoti, vrednoci, i ponosu kojim se branila od zla zivota, i onih koji bi je rado uzeli a koje ona nije volela koji su ocu kupovali pice i zauzvrat tražili devojku.
Na nju je oko bacio momak iz bogate i cuvene porodice, jedinac iz drugog, većeg sela…
Tog momka krasile su osobine koje bi se kod svakog drugog na njegovom mesto pretvorile u tastinu,osionost i bahatost..Njega ne!

Ta ljubav je nešto što se, obično kažu, nalazi samo u romanima.

Međutim, zivot piše romanu, a ovu istinitu pricu napisao je u najcrnjem obliku i porazu.

Ljubav je bila obostrana. Momak je nocu na konju jezdio Macvom i to one zime za koju mestani kažu da nisu nikad takvu zapamtili. Vukovi iz Bosne po ledu su lako prelazili u Macvu, napadali i ljude i stoku…

Sve to nije sprečavalo momka da dolazi svojoj dragoj, niti nju da ga ceka pred kapijom obucena u laku odecu, krisom od oca, od sela.
Ipak, malo po malo, prica se procula.

U zimse veceri, u selima su mestani pravili prela i sijela.. Devojke su obično sedele izdvojene u sobi, plele, prele, pevale..Momci su pili varenu rakiju i kroz otvorena vrata gledali ih. On je imao oci samo za nju. Ona samo u njega, kradom, rumena istidljiva…i srećna.

Njegovi nisu imali ništa protiv kad su čuli za nju, govorii su da imaju dovoljno i za nju i njene, da je kuca puna a ona bas onakva kakvu su oduvek želeli…

Na scenu stupa sebični otac i njegov porok koji su lako iskoristili njena sestra od strica koja je potajno bila zaljubljena u momka, te brat od strica koji je momka mrzeo iz posebnih razloga koja se skoro granicila sa incestnim osecanjem prema devojci.

Spletkare, govore njenom ocu da se prica kako njegovi nisu radi zbog njega, oca, kako im je mrzak, i da ga ne postuju.. da ga ponizavaju i pricaju loše o njemu…Pokojici cokanjcic i otac odbija da joj dozvoli da se uda za svog dragog…

Da ne dužim, njih dvoje se dogovove da se nadju na vasaru u Beloticu, odakle ona bezi njegovoj kuci u kojoj su joj se svi obradovali. žele veliku svadbu, sin je, jedinac, familija velika, ugledna…POsle 20 dana, otac poruci da se vrati kuci i da svtovi dodju po nju, da on nema ništa protiv. Mada sumnjicava, ona se odaziva ocevoj molbi i taj kobni momenat pocinje presti nit tragicnih dogadjaja..

U njenoj kuci se sprema vrlo skromna zakuska, iako ona zna da je njen muž dao njenom ocu mnogo novca, i mnogo toga cudnog sto ona u svojoj velikoj sreći i iscekivanju, nije primetila.

Od rane zore se oprema, ceka svatove..

Svatovi ne dolaze, skoro će i podne…

Kao ranjena srna, pesaci, trci kilometrima do njegove kuce i stize u njegovu avliju, na svadbu. Ugleda mladu, ne shvata…

Sve stade, utisa se, svatovi zanemese…Poneko i zaplaka. nesudjena svekrva zakuka naglas, zgrabi je i pritiste na grudi..
On se stvori kraj nje, njom obnevideo od bola i nečeg sto ona u stanju u kojem je bila ne može da definise. Ali, on shvata prevaru. I onog glasnika u liku njenog brata od strica koji mu je doneo glas od njenog oca uoci svadbenog dana, da se ona vise neće vratiti, da je odustala. Očajan, pod pritiskom roditelja i bruke koja je pukla, pod pritiskom pristigle rodbine iz svih krajeva Macve i Bosne, dovodi devojku koju ne voli, ali koja je dugo plela svoju mrezu oko njega, koja je njemu (kao i vecini macvanskih momaka) bila momacka razbibriga…Nije se bunio, bilo mu je svejedno koja će doći umesto Darinke, za njega nije postojala nijedna druga.

Očajan, pocinje da razbija sve oko sebe, vrsika zamenjuje muziku, stvori se velilka guzva. Njegova mlada obasipa Darinku najpogrdnijim rečima. Udarac posred lica je obara na zemlju, ali shvata da je u svoj toj guguli Darnika iskoristila momeant i otisla. Trcao je satima trazeci je, ne videvski je sklonjenu u jednom sumarku…

Danima je bolovala u roditeljskoj kuci, u bunilu provodila noći i govorili su da je pomalo skrenula. Majka je dvorila neprestano..Nocu joj se cinilo da cuje oca kako place.. Oporavak je bio dug i spor..

Jednoga dana nestala je iz sela, niko je vise nije video, niko nije znao gde je otisla…

Godinu dana kasnije, pod teretom savesti,otac je umro. Majku su nasli smrznutu u kucerku tri godine nakon smrti muza…

Godinama posle toga, momci iz Macve pricali su da u manastiru Petkovci vidjaju prelepu monahinju, da od sjaja njenog lica i lepote krupnih crnih ociju,oni noćimanemaju sna..Stariji su govorili da je ista Darinka koja je nestala pre deset godina…

Stize glas i do njenog nesudjenog mladozenje i njene jedine ljubavi…On, kao da je poslednji čuo te price…

Istog dana se uputio u manastir Petkovicu!

Susret između to dvoje izmucenih i nesrecnih ljudi oduzeo bi puno vremena, i rečima se ne može opisati…

Majka Igumanija i sestre bile su joj kao rod rođeni. Tad su ga obavestile da je ona teško bolesna da ima tuberkulozu u poodmaklom stdijumu. Posledicu bolesti koju je prelezala pre nego sto je nestala iz sela..

Do manastira i nazad teško se stize, vrebaju opasnosti, Drugi svetski rat je u punom jeku, ljudi nestaju na putevima, Nemci vrse odmazde…Nekako se probija nazad do sela, uzima veliku svotu novca, dukata i vraca se u manastir da je odvede u bolnicu u Sabac.

Njegov povratak nije docekala.

Rekose mu da je umrla srećna i da ga je pozdravila…Da je zelela na svom grobu krst, ali bez njenog imena..

Sahranjena je odmah iza manastira…

Otisao je na njen grob i nicice pao po njemu. Do veceri se nije dizao…

Majci Igumaniji je ostaivo sav novac i dukate, rekavsi da brinu o njenom grobu i da će on dolaziti da ga obilazi…

Na putu kuci, upao je u zasedu. Izresetan je nemackim plotunima…

Tako je zavrsena ta velika i nesvakidasnja ljubav o kojoj Macvani vole da pricaju u zimske duge veceri …Prenosi se s kolena na koleno…

http://www6.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/35/012579690/dobro_jutro.html?53

Добро јутро

Свако јутро учи ме сасвршенству.
Сунце што се из мора диже
и заслепљујући зраци
громогласни, а неми!

И видех сунце на трен ил` два
пре но што затворих очи и забацих главу
предајући се њему и новом дану!
А иза себе, чујем дан се буди…